Izvor: Politika, 12.Okt.2014, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li će „beli glasovi” postati glasačka većina
Zašto na izbore, kod nas ali i u Evropi, izlazi sve manji broj građana? Da li će to postati trend i da li će samo trećina ili petina odlučivati o našoj sudbini?
Od prvih višestranačkih izbora 1990. godine, kada je na izbore izašlo 71,5 odsto građana, taj broj se polako smanjivao, da bi ove godine glasalo 53,2 odsto.
„’Izbori ništa ne menjaju’, grafit je kojim je išaran zid u centru mog rodnog grada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sofije u Bugarskoj. Da izbori nešto menjaju, bili bi zabranjeni”, piše Ivan Krastev, jedan od najuticajnijih mislilaca sa ovih prostora, u knjizi „S verom u nepoverenje”.
„Raspoloženje javnosti prema demokratiji u današnjoj Evropi najbolje se može opisati kao mešavina pesimizma i besa”, kaže Krastev. „Zabrinjava to što skoro 90 odsto Evropljana uviđa da postoji sve dublji jaz između onoga što javnost želi i onoga što vlade čine, samo trećina Evropljana veruje da je njihov glas važan na nivou EU, a svega 18 odsto Italijana i 15 odsto Grka smatralo je da je njihov glas bitan, ali na nivou zemlje. U drugom istraživanju, 76 odsto Evropljana je reklo da je njihov sistem nepravičan jer donosi korist samo malom broju ljudi na vrhu.”
Krastev kaže da „kada se pažljivije posmatra politička dinamika evropske i američke demokratije danas, nije nezamislivo da će ’beli glasovi’ postati glasačka većina. Prazan glasački listić pruža glasaču zadovoljstvo protestovanja bez potrebe za delanjem.” Jer „glasači mogu da promene vlade, ali je gotovo nemoguće da promene ekonomsku politiku”.
Zoran Stojiljković, politikolog, potvrđuje trend smanjenog izlaska na izbore zbog jaza između političke elite i građana.
„Deo biračkog tela nema politički kišobran, leva i globalistička strana nisu dobro izražene, krajnja desnica u Francuskoj i Velikoj Britaniji raste, što je posledica krize i političkog populizma. Međutim, čak i ako se ponuda stranaka pred izbore razlikuje, posle izbora se ništa ne menja. Nije da samo ’nesrećni’ Balkanci ništa ne mogu da promene, već bi i zemlje kao što je Francuska mogle da menjaju samo ako je u pitanju dominantan evropski projekat. Građani kod nas uglavnom ne glasaju iz protesta, a čak i oni koji izlaze na izbore čine to s malim energetskim kapacitetom, tipa – glasam za manje zlo.”
Branko Radun, politički analitičar, smatra da je izlaznost na izbore tehnička stvar i ilustruje to primerom Velike Britanije, gde se birački spisak pravi od onih koji izađu na izbore.
„Ali tačno je da pada zainteresovanost za politiku, u smislu da ona može rešiti probleme. Građani misle da se odlučuje u Briselu i da kapital sve više utiče na politiku. I politička korektnost dovela je do toga da nema novih ideja a debate postaju simulacije debata. Zato ljudi i kod nas i u zapadnoj Evropi manje veruju da nešto mogu da promene i sve su manja očekivanja od političara. U Rimskoj imperiji na glasanje su izlazili ili plaćeni ili motivisani, kao što je u Americi obojena populacija izlazila da glasa za Obamu zbog veće socijalne pomoći. Politika tako postaje sve manje stvar uverenja, a sve više stvar interesa, a kada je manje interesa, onda je i manja izlaznost. Prošlo je vreme ideologije i na kraju će se glasati samo iz interesa, i to je onda kraj demokratije u pravom smislu reči. Ona će opstati, ali će se borba voditi između interesnih grupa. U budućnosti će biti izbora ali će imati manji značaj.”
Dragomir Anđelković, politički analitičar, kaže da je u razvijenim državama izraženiji manji izlazak na izbore i da je to odraz dubinske razočaranosti u globalni demokratski sistem.
„U ranijim vekovima bilo je sistemske razočaranosti na nacionalnom nivou, odnosno odbacivanja svih vodećih predstavnika ’političke kaste’, ali sada je reč o nepoverenju u samu mogućnost suštinske izborne promene politike. Mnogi građani ne veruju da će se izborima nešto promeniti, a iskustvo u periodu od pada Berlinskog zida to i potvrđuje, zato što je suverenitet skoro svih zemalja ograničen. To znači da razne međunarodne finansijske i druge institucije iza kojih stoji evroatlanska elita, pogotovo u ekonomskoj sferi, nameću rešenja koja su gotovo nedodirljiva za nacionalne političare.”
„S druge strane, građani ne prepoznaju više ideološki naboj kod svojih političara koji bi ih podstakao da menjaju spolja zadatu ekonomsku politiku”, kaže Anđelković.
„Zato u Evropi jačaju krajnja levica i desnica. Nije tačno da su građani, kod nas i u svetu, politički ravnodušni, mada je manjina spremna na radikalne poteze. Većina građana je politički apatična, što je glas pasivnog nezadovoljstva, i spremna da podrži dubinske promene ako joj se ponude na adekvatan način. To znači da klatno od kvazidemokratije može da počne da se kreće ka demokratiji i da naš glas ponovo dobije snagu da utiče na promenu političkog kursa.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 12/10/2014
