Izvor: Danas, 16.Okt.2014, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika nije dekadentni Rim
Pošto se približavaju izbori za Kongres SAD, pitanja u vezi sa zdravljem američkih političkih institucija i budućnosti globalnog rukovodstva SAD sve su brojnija, a u nekima od njih se mrtva tačka između partija navodi kao dokaz pada Amerike. Ali da li je situacija zaista tako loša?
Prema mišljenju politikologa Sare Binder, ideološka podela između dve velike političke partije u Americi nije bila velika kao sada od kraja devetnaestog veka. Međutim, uprkos aktuelnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << mrtvoj tački, 111. Kongres je uspeo da usvoji veliki fiskalni podsticaj, izvrši reformu zdravstvenog sistema, usvoji finansijski propis, postigne sporazum o kontroli oružja i revidira vojnu politiku o homoseksualnosti. Američki politički sistem očito ne može da se otpiše (naročito ako je mrtva tačka među partijama ciklična).
Međutim, današnji Kongres izmučen je niskim zakonodavnim kapacitetima. Iako se ideološka opredeljenost više nego udvostručila u poslednjih dvadeset godina, sa deset na 21 odsto građana, većina Amerikanaca nema jedinstvene konzervativne ili liberalne stavove, te želi da se njihovi predstavnici nađu na pola puta. Političke partije, međutim, od 1970-ih postaju sve doslednije ideološke.
To nije novi problem za SAD, čiji je Ustav zasnovan na liberalnom stavu iz osamnaestog veka da se vlast najbolje kontroliše fragmentacijom i sistemom „kočnica i ravnoteže“, pri čemu su predsednik i Kongres primorani da se takmiče za kontrolu u domenima kao što je spoljna politika. Drugim rečima, Vlada SAD je osmišljena tako da bude neefikasna da bi se obezbedile garancije da ne može lako da ugrozi slobodu svojih građana.
Ta neefikasnost je najverovatnije doprinela padu poverenja u američke institucije. Danas manje od jedne petine javnosti veruje da federalna vlada uglavnom ispravno postupa u odnosu na tri četvrtine 1964. Naravno, te cifre su se povremeno povećavale tokom tog perioda, kao što je bio slučaj nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, ali sveukupni pad nije zanemarljiv.
Federalna vlada nije usamljen slučaj. U proteklih nekoliko decenija, poverenje javnosti u mnoge uticajne institucije je palo. Od 1964. do 1997. udeo Amerikanaca koji je verovao u univerzitete pao je sa 61 na 30 odsto, dok je poverenje u velike kompanije palo sa 55 na 21 odsto. Poverenje u medicinske institucije palo je sa 73 na 29 odsto, a u novinarstvo sa 29 na 14 odsto. Ali ove navodno uznemiravajuće cifre mogu da budu obmanjujuće. Zapravo, 82 odsto Amerikanaca još smatra da su Sjedinjene Države najbolje mesto za život na svetu, a 90 odsto se dopada njihov demokratski sistem vlade. Amerikanci možda nisu potpuno zadovoljni svojim liderima, ali zemlja sigurno nije na ivici revolucije u stilu Arapskog proleća.
Nnakon pada poverenja u vladu nisu usledile značajne promene u ponašanju građana. Na primer, Unutrašnja kontrola prihoda je među vladinim institucijama koje uživaju najmanje poverenja javnosti, ipak, nije došlo do ogromnog porasta utaje poreza. Kada je o kontroli korupcije reč, SAD su još uvek na devedesetom procentu. A iako su stope izlaznosti na predsedničke izbore pale sa 62 na 50 odsto u drugoj polovini dvadesetog veka, stabilizovale su se 2000. i povećale se na 58 odsto 2012.
Gubitak poverenja koji su Amerikanci izrazili može da ima korene u dubljoj promeni stavova ljudi prema individualizmu, što je dovelo do smanjenja poštovanja autoriteta. Zapravo, slični obrasci su karakteristični za većinu postmodernih društava. Društvene promene verovatno neće uticati na efikasnost američkih institucija onoliko koliko neko može da misli s obzirom na decentralizovan američki sistem Amerike. Zapravo, mrtvu tačku u državnom kapitalu često prati politička saradnja i inovacija u državi i na opštinskim nivoima, što dovodi do toga da građani favorizuju državu i lokalne vlade, kao i mnoge vladine agencije, u odnosu na federalnu vladu. Taj pristup rukovođenju imao je snažan uticaj na mentalitet američkog naroda. U studiji iz 2002. je naznačeno da se tri četvrtine Amerikanaca oseća povezano sa svojim zajednicama i smatra da je njegov kvalitet života odličan ili dobar, pri čemu su gotovo polovina odraslih članovi civilnih grupa ili učestvuju u njihovim aktivnostima.
To su dobre vesti za SAD. Ali to ne znači da američki lideri mogu da nastave da ignorišu nedostatke političkog sistema, kao što su „sigurna mesta“ u Predstavničkom domu, koja su rezultat nefer glasanja, i ometajući procesi u Senatu. Da li se takvi izvori zastoja mogu prevazići ostaje da se vidi.
Autor je profesor na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
Pogledaj vesti o: Izbori
