Izvor: Politika, 18.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američki izbori, strah i nada
Utorak, 7. oktobar 2008.
Na kraju časa američke istorije prišao mi je profesor i podsetio me da je večeras debata predsedničkih kandidata. Svakako ću je gledati.Iako su impresije uvek neke sitne stvari, razlike, postoje i neke krupne, koje Amerikancima privlače pažnju, a i meni, i koje čine njihovu, a i moju svakodnevicu. Obama ili Mekejn, istorijska odluka, najvažnija, kao i uvek, u istoriji Amerike.Imam sreće što sam se u ovako specifičnom trenutku našao na ovako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << specifičnom mestu. Kandidati su postali jako bitni pojedinci. Kroz televizijske ekrane i letke uvlače se u domove. Mnogo puta sam čuo: „Prosečan Amerikanac ne zna ime svog predsednika”. Šta mislite, da li je to istina? Možda ne znaju ime sekretara Stejt departmenta, ali ime predsednika znaju. I svi će glasati. Mnogi se još nisu odlučili. Oni koje ne interesuju ratovi, Kosovo, diplomatija, još razmišljaju. Oni hoće manje poreze. Oni koji neće rat, koji hoće manje poreze, i koji ne vole Buša, glasaće za Obamu. Oni koji se plaše islama, koji se plaše promena i nisu sigurni šta žele, u nadi da je drugačiji od Buša, glasaće za Mekejna. Često čujem: neću glasati za Mekejna jer je star i umreće; neću glasati za Obamu jer nema iskustva.
Ja sa izborima, hvala Bogu, imam iskustva, kao i svaki drugi stanovnik Srbije, koji u proseku godišnje preživljava dve predizborne kampanje, pa tako iskusan, često ih savetujem. Da ipak dva puta razmisle o svakom argumentu.Poneko me i posluša.
Utorak, 14. oktobar 2008.
Otvorio sam svesku u koju pedantno beležim sve što mi se događa. Taman, kada sam krenuo da napišem da mi današnji dan nije bio ni po čemu zanimljiv, ugledao sam nekoliko rečenica, koje sam prethodne sedmice greškom namenio 14. oktobru, što je i objavljeno u „Politici” i to dva danapre tog datuma. Amerikanci su i dalje nasmejani, siti, vole svoju zemlju. Ali otkud ta ljubav? Da li oni plaćaju neku cenu za svu tu sreću? Nije mi jasno.
„Sada ćeš malo da se baviš srećom!” Imam zadatak, da pokušam, makar sebi da odgovorim na ova pitanja.
Već sedam dana mi se vrzma po glavi rečenica koju su prošle sedmice oba kandidata izgovorila i podržala. Pokušavam da shvatim gde nastaje greška, u shvatanju i prihvatanju te tvrdnje kao istinite. Ona glasi: Amerikanci su najbolja nacija u istoriji sveta. Prvo na šta sam pomislio jesu kriterijumi po kojima je neka nacija (narod) bolja od druge. Baš sam se zapitao gde bi se na rang-listi našli Srbi, Jevreji, Hrvati, Južnoafrikanci, Kenijci, Crnogorci? Da li kriterijum uopšte postoji? U predizbornim kampanjama ne postoji. Ali svest o superiornosti ovde nije zastupljena samo u tom periodu, već stalno. U knjigama za američku istoriju, književnost... U poslednja dva meseca dosta se govori o propadanju Amerike, u Americi – ne tako direktno. „Njujork tajms” poredi situaciju sa situacijom u Rimskom carstvu, pred propast. Mene je sve to odvelo na ne tako udaljenu adresu od Rima, i objasnilo mi mnoge stvari. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija? Da li je američka ljubav slična onoj jugoslovenskoj ljubavi prema sopstvenoj zemlji? Sasvim sigurno, s tim što je ovaj poredak, osmišljeniji i zasnovan na potpunim ljudskim pravima.(?) Potpuna sloboda vere, govora. Ali da li se nešto krije ispod te primamljive slobode?
Pod maskom jedne vrste slobode krije se nedostatak jedne druge. Naizgled, neograničen pristup informacijama svake vrste ne može podstaći veliki broj Amerikanaca da za tim informacijama i tragaju, jer je njima na vrlo suptilan način rečeno da im te informacije nisu potrebne.
I dok pokušavam da završim ovo što pišem, razmišljajući o svemu tome, kroz glavu mi prolaze slike kuća i zastava koje se vijore pred njima, koje posmatram na putu ka školi i od škole. Setim se često i jedne devojke, sa časa ljudskih prava, koja neprekidno oplakuje svoje znanje. Barem nju ima smisla tešiti.
„Budi srećna što si svesna!”
Marko Milovanović
[objavljeno: 19/10/2008]
Pogledaj vesti o: Izbori
