Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika Albanija
Zašto govorimo o virtuelnim opcijama ako je izbor između realnih tako jednostavan. Baš zato
Priča o Kosovu i Metohiji danas je vrlo jednostavna. A sve izjave, od Štefana Filea, Filipa Gordona, preko Ivice Dačića do Borisa Tadić, predstavljaju rat na nivou ideja.
U tom ratu postoje realne i virtuelne opcije. Posle odustajanja Srbije od svog nacrta rezolucije i usvajanja zajedničkog predloga sa EU, 9. septembra prošle godine u Savetu bezbednosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << UN, podela Kosova (ako je ikada i figurirala kao stvarna) postala je virtuelna opcija. Velika Albanija, za koju bi podela Kosova bila okidač, takođe je virtuelna opcija.
Od realnih opcija tu su samo dve: neka od formi srpskog priznanja i zadržavanje postojeće situacije, u kojoj Srbija, ni pod kakvim plaštom inovativnih i kreativnih rešenja, ne bi ušla u posredno priznanje otcepljene teritorije. Pogotovo ne u tehničkom dijalogu Beograda i Prištine od koga zapadnjaci mnogo očekuju već do jeseni.
Ali to što su rešenja jasna, kao i obično, ne olakšava odluku.
Ako je izbor između realnih opcija tako jednostavan, zašto se onda govori o virtuelnim rešenjima. Neki od odgovora su: zato što se tako vodi politika, zato što je pritisak zapadnih sila na Srbiju svakim danom sve veći, zato što nije pravedno da neko dobije sve a neko ništa.
Crno-beloj slici su skloni samo ludaci. Još u 19. veku danski filozof i preteča egzistencijalizma Seren Kjerkegor je, smatrajući da je nedopustivo da se ljudima serviraju pojednostavljene stvari, celu svoju filozofiju zasnovao na tome da izazove čoveka na suočavanje sa protivrečnostima i podrije namere da se o stvarima rasuđuje na servirani način.
Sasvim je jasno da velike sile lakše ostvaruju i jeftinije zadržavaju svoj uticaj na mestima gde se sve odvija po redu i zakonu.
Zato ne treba mnogo ulaziti u raspravu o tome da li je velika Albanija realnost ili nije i ne treba iz naftalina vaditi „prizrensku ligu“. Treba videti šta je za Srbiju sada realno.
Omiljena mantra Zapada je da treba uvažiti „realnost na terenu“. A realnost na terenu podrazumeva da Srbi drže sever i da imaju svoje institucije u enklavama gde su većina. Realnost je i da SAD i 22 zemlje EU na njih gledaju kao na nelegalne institucije. U toj činjenici, koja Srbiju istinski mnogo košta, leži zapravo srpska moć na Kosovu.
Sve dok Srbija ne kaže „da“ kosovskim institucijama, sve dok šalje godišnje 350 miliona za svoju lokalnu vlast, dok bude tražila podrazumevana ljudska prava za svoje stanovništvo i zaštitu za svoje verske i kulturne spomenike, drži u ruci kartu koja sigurno nije blef.
U takvoj situaciji nije problem Srbije što kosovski policajci, koje obučavaju da za početak barem budu uljudni, ne mogu da čuvaju vrleti preko kojih se na magarcima prenosi sve i svašta. Zato je Boris Tadić u pravu kada kaže da on može da se nosi s tim – ako je takva situacija izbor protektora na Kosmetu.
Ali ono u čemu Tadić nije u pravu, ako već igra na podelu, je izjava da nikada neće podržati referendum koji bi vodio podeli BiH. Politički, to naročito nije dobro ako se kaže turskom predsedniku Abdulahu Gulu i tročlanom Predsedništvu BiH.
Kako stvari stoje, razvrstavanje velikih sila prema podeli Kosova danas nije svrsishodno. Ta ponuda (da ne ulazimo u detalje koliko je bila iskrena), propuštena je još 2004. godine i zakasnela je pamet pominjati Z4 i sve ostale planove koji bi Srbiji možda doneli više od ovog što ima sada.
Jer čak su i poslednje dve zagovornice podele: Nemačka i Italija – odustale. Pre nekoliko dana državni ministar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Verner Hojer jasno je u Beogradu rekao da su granice na Balkanu „realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje“ i da je priznavanje teritorijalnog integriteta „svih susednih država“ jedan od preduslova za širenje EU.
Sanda Rašković Ivić, koja je prošle nedelje opozvana sa dužnosti ambasadora u Rimu, kaže da u ovom trenutku niko nije naročito zainteresovan za podelu niti stvaranje Velike Albanije. „Italija je u tome vrlo pažljiva, jer zato postoje istorijski razlozi. Inauguracija Velike Albanije posle ’prizrenske lige’ dogodila se u vreme Musolinijeve vlade i Italijani su vrlo pažljivi u podržavanju težnji koje bi možda mogle da liče na tako nešto.“
Što se tiče stava Amerike, jasno je da nema nikakvih pomaka. Obrad Kesić podseća da su Amerikanci zajedno sa EU u Ustav Kosova ugradili klauzulu koja kaže da Kosovo ne može da se ujedini sa Albanijom. „Njihov stav jeste da bi bilo kakvo ujedinjenje na prostoru Balkana značilo pomeranje granica i oni su, barem zvanično, protiv toga. Drugo je pitanje da li su u mogućnosti da garantuju da se te granice neće menjati dugoročno. Ta bahatost koja ide sa statusom supersile govori da oni misle da rešavaju sve probleme za sva vremena. Ali nepromišljena politika na Balkanu pokazuje da mnogi problemi dugoročno ostaju otvoreni.“
E, onda treba pogledati koje su od velikih sila: SAD, EU, Rusija i Turska (zemlje koje imaju jake interese na ovom prostoru) za to da se problem Kosova reši, a kojima odgovara da taj problem traje.
Jedini blok koji je većinski nedvosmisleno zainteresovan da se problem sa Kosovom završi je EU. (Onih pet država će popustiti ako Srbija naprečac odluči da spusti najjaču kartu). Jedina koja nije za konačno rešenje je Rusija. Amerika je zainteresovana da po svaku cenu održi uticaj na Balkanu, a održava ga prvenstveno kao najmoćnija članica NATO pakta.
Možete li da zamislite da zapadni Balkan postane idealno uređen prostor? Srbija dobije datum pregovora sa EU, sravne se računi šta je čije na Kosovu, trgovina se odvija bez barijera, kosovski policajci pažljivo čuvaju granice i još pažljivije se ophode prema Srbima. I svako svakoga gleda u oči.
Ne možete. Ne zato što to ne želi Tadić ili zato što građani Srbije odbijaju da žive kao sav normalan svet. Nego zato što bi tu bilo mnogo manje poslaza velike sile i što bi njihov uticaj u takvim uslovima za njih bio mnogo skuplji. A nijedna ozbiljna zemlja ne formira državni interes samo do prvih izbora.
Ako Tadić svoj značaj na Balkanu gradi kao faktor stabilnosti, onda bi morao da izmeri koliko za to dobija a koliko gubi. U toj jednačini sve je fluidno: desna strana (datum pregovora i ulazak u EU) direktno zavisi od nepoznatih faktora na levoj strani („definisane granice“, „dobrosusedski odnosi“ i sl.).
Zato su Dačićeve reči da „Kosovo treba podeliti između Srbije i Albanije“ samo beg od odgovornosti koju vlast treba da podnese, bez obzira šta odluči.
Kjerkegor bi to jednostavno rekao: „Kako su ljudi apsurdni! Nikada ne koriste slobodu koju imaju, tražeći onu koju nemaju“.
Biljana Mitrinović
objavljeno: 19.06.2011
Pogledaj vesti o: Ivica Dačić
