Izvor: Politika, 19.Maj.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj tropskog voća
Kad god je policija uspevala da dođe do krupnih primeraka, kumova mafije ili odmetnika na duži rok, javnost je očekivala političke zemljotrese: „Kad taj progovori, ode pola vlade!” Mnogi su govorili, pa ništa
Još traje egzotična, skoro bajkovita priču o građaninu koji je poznat kao Miša Banana. Čovek koga se moćni prijatelji odriču, ili ga se sećaju kao kroz maglu. U stvari, gospodin Miša je tu negde, ali nedostupan pravdi ili nepravdi, zavisi odakle se gleda.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Bivši premijer Dačić nije mogao da ga se odrekne. Jeste, družili su se, viđali, prijatan neki čovek. Ali Ivica nije vidovnjak, nije znao čime se prijatelj bavi. Tek je kasnije čitao u novinama, pa rekao podređenima u policiji: „Vidi, boga ti!” Taj citat čuđenja potiče iz vremena, dok je bio prvi ministar vlade i šef srpske policije.
Videlo se, ipak, da banana nije jedina tropska voćka u političkoj Srbiji. To se moglo i očekivati, jer je to voće (banana, dakle) postalo suviše trivijalno za srpske podzemne metafore.
Pre nego što je uhvaćen, ili se predao, ili oboje, Darko Šarić je proglašen za strašilo, za čoveka koji preti atentatima čitavom državnom vrhu, tada na čelu sa Tadićem. Tadić se žalio kako država nema ni groša, a narko-kartel može da plati svačiju glavu, jer ima milijarde evra. Bilo je i policijskih nagoveštaja kako je Darko Šarić na svoj raboš metnuo čitavu državnu oligarhiju, a posebno policajce koji su skloni da ga traže.
Tadić je tvrdio da taj opasnik ima svoje kurire u parlamentu, vladi i policiji, dakle u svim vidovima vlasti, jer on može da ih plati i plaća ih izdašnije nego država. Odatle strah za funkciju države, koja možda i opstaje samo zbog ekonomskog i neke vrste političkog sklada sa podzemljem. Tu su se nalazili i razlozi za obazrivo čuvanje najzvaničnijih glava od snajperske završnice. Ne bi bilo prvi put.
Posle hapšenja Šarić je iznenadio srpsku javnost. Pre svega svojim izgledom, koji je u neskladu za zastrašujućom reputacijom. Dobro, mnogi ljudi iz tog sveta imali su dečija lica, a bili brutalni prema onima koji bi ih „izdali”. Ovde je reč o nečem drugom: Šarić je hiperaktivni šoumen, veseljak, neka razblažena vrsta razdraganog Sretena Jocića. Za one koji su zaboravili, Joca Amsterdam je preko svog uticajnog advokata obećao most Beogradu ako ga puste. Sa većim pilonom i duži nego što je Đilasov.
Šarić se brani estradnom samouverenošću, uz pokušaj da zadrži veselu mimiku nadmoćnog znalca velikih tajni: „Znam, ali neću da kažem, reći ću kad treba, svoje ću tajne odneti u grob”.
Kad god je policija uspevala da dođe do krupnih primeraka, kumova mafije ili odmetnika na duži rok, javnost je očekivala političke zemljotrese: „Kad taj progovori, ode pola vlade!”
Mnogi su govorili, pa ništa. Okrivljeni pred sudom može da se brani kako mu padne na pamet, da konstruiše, izmišlja, pokazuje svoje iluzije kao stvarnost. Da laže kao baron Minhauzen. Pa i da unese u naše sumorne i poplavljene živote još jednog bizarnog junaka na granici dva sveta, „generala Papaju”.
Taj tropski plod nije tako čest na našim pijacama, ali je njegovo ime, ma kako dalekog porekla, jako zgodno za podsmešljive balkanske nadimke.
Šarić, dakle, tvrdi da ga je taj Papaja ojadio za skoro 7,5 miliona evra, jer da nije davao Papaji, ne bi mogao da posluje.
Izgleda da je general, ako je priča tačna, našao za sebe zlatno tele, kao Ostap Bender, koji je hvatao krijumčare državnim benzinom, puštao ih, a ideje čuvao za sebe. U čaršiji, a i u medijima, licitira se sa ličnošću koja se krije iza ovog voćno-militarnog pseudonima. Šarićev advokat kaže da će o Papaji biti reči kad mu dođe vreme. Ako Šarić ne arhivira svoje tajne na svoju štetu, ako se s nekim ne nagodi, ili dogovori o visini kazne. Ili i on ponudi svoju mostovsku ili drugu zadužbinu u prestonici, pošto je Joca Amsterdam učtivo odbijen.
Iz njegovih izjava se, dakle, ništa ne može saznati, osim uverenja da nije kriv. Ali jedna stvar je sasvim čista. Onoliki posao sa desetinama tona krijumčarene droge, nije moguć bez pomoći ljudi zaduženih za elementarnu funkciju države. I politika i policija i pravosuđe pomogli su tako gigantskom švercu, ali bez njih ne bi bio ni zaustavljen taj put zanosnog praha. I sada je red da se sazna ko je bio na kojoj strani, ko je u ime države i naroda, na primer, bio čas sa svojim poslom, čas sa slatkim, velikim parama.
Čak i da Šarić odluči da progovori o svemu što zna, biće potrebni čvrsti dokazi za političku i policijsku aktivnost u skladu s njegovim berićetnim poslom. A to će biti teško, osim ako tužilaštvo ima neki adut u rukavu, pa ga izvadi odatle pre nego što Šarić kaže ko je taj Papaja. Možda ga momci zaduženi za organizovani kriminal, u svom kôd inventaru zovu nekako drugačije.
Svejedno. Velika suđenja u Srbiji uglavnom počinju kao senzacija, a završavaju se kao komedija. Neke novine pišu da se general Papaja, ma ko on bio, već trese od straha. A možda i od vetra. To je lisnato drvo, visoko desetak metara. Plod je iznutra žut, kora nije za jelo.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 19.05.2014.
Pogledaj vesti o: Ivica Dačić
.jpg)
