Izvor: Danas, 16.Jul.2015, 20:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SPS je zaslužan što je Srbija na zemlji umesto na nebu

Osnovna karakteristika SPS posle ovih, prvih 25 godina, ne sagledava se u terminu "preživeli smo", nego u "promenili smo se". Samim tim nismo samo postali drugačiji, nego i bolji, samosvesniji, i spremniji na učenje, i iz grešaka, i iz pozitivnih primera, ističe Ivica Dačić, neprikosnoveni šef srpskih socijalista, čovek koji je partiju, posle debakla proizašlog iz 90-ih, vratio na vlast do mere da je SPS postala konstanta vlasti dok se koalicioni saputnici menjaju, što od ove >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << partije i njenog lidera pravi jednu vrstu političkog fenomena.

- Dačić posebno naglašava da veličina i značaj jubileja SPS-a nameću i drugačiji način obeležavanja. Umesto skromnog koktela u restoranu Sava centra, cela druga polovina godine proteći će u obeležavanju godišnjice, u dane kada su formirani odbori po opštinama, gradovima i pokrajinama, a na kraju će biti održan i veliki skup u Beogradu. To će biti i početak naše predizborne kampanje za lokalne i pokrajinske izbore.

 Osnivač SPS Slobodan Milošević uveo je u srpsku politiku takozvani birokratski nacionalizam. Vi ste neosporno reformisali partiju, a i pokazali izvesnu dozu "samokritike" na njenu prošlost. Šta je suština reformisanja SPS pod vašim liderstvom?

- Ne bih se baš složio sa terminom "izvesna doza samokritike". SPS se veoma jasno odredio prema sopstvenoj prošlosti, uključujući i javno izvinjenje za devedesete. I to jeste suština, ako već o njoj govorimo. Mi smo partija koja se reformisala iznutra, svojom voljom, ozbiljno se baveći sopstvenim promašajima. Nismo ih krili, nego smo iz njih učili. Shvatili smo da ni to što smo nekada bili najmoćnija politička snaga u Srbiji, kao ni to što smo doživeli jedan od najstrašnijih političkih poraza u novijoj istoriji, suštinski, u novom okruženju, u novim okolnostima, ne može da znači ništa više od dragocenog iskustva. Nismo se bazirali ni na jednoj, ni na drugoj činjenici. Shvatili smo da moramo da stvorimo nove. One podrazumevaju i novu politiku, nove odnose, nove ideje, ali, istovremeno, i svest o tome da najvažnije promene ne nastaju preko noći - u tom slučaju su revolucionarne, i uglavnom loše, jer uzrokuju razne raspade - već da je za njih potrebno vreme i ozbiljan rad. I od trenutka kada smo zauzeli takav stav, mi svakoga dana pomerimo po jedan kamenčić. Otuda i činjenica da smo prvi u Srbiji u rukovodstvo uvrstili pripadnike LGBT pokreta, ili da sam upravo ja otvorio izložbu posvećenu albanskim žrtvama sukoba na Kosovu, usred Beograda. Gledano sa strane, to jesu tek kamenčići. Mi, opet, verujemo da ćemo od njih napraviti ozbiljnu i veliku građevinu - moderni SPS.

 "Kongres promena" SPS održan je u decembru prošle godine. Još niste izabrali potpredsednike stranke. SPS nema Predsedništvo, ni predsednika Izvršnog odbora. Čini se da ste uveli novu formu "demokratskog centralizma"?

- Opet se ne slažem sa terminologijom. Demokratski centralizam je bio način da se komunistička partija, njeno članstvo, drži u pokornosti, i to tako što je moglo da ima svoje mišljenje, ali je važilo, bilo obavezujuće, samo mišljenje rukovodstva, oličeno u odlukama centralnog komiteta. Ovde nije reč o tome. Upravo suprotno, ovde ja samo insistiram na odlukama samog tog članstva. A ono je, kroz pomenuti kongres, tražilo promene, i nove ljude. I jedini problem je bio što su oni koji su predlagali, bez obzira na tu želju, predložili sve jedne te iste, postojeće, kadrove. I samo zato sam, na neki način, zaustavio ceo proces. Ako smo se aklamacijom izjasnili za promene, pa hajde da menjamo. Hajde da nađemo nova lica, nove ideje, novu snagu, neophodnu da napravimo korak više. I to ne zato da bi se bilo ko, pa ni ja, obračunao sa neistomišljenicima, ili da bi bilo ko bio oteran. To nije, niti će biti, način na koji radimo u SPS. Mi menjamo stvari polako, pažljivo, vodeći računa o svakome od naših članova i rukovodilaca, upravo da bi izbegli te nagle raspade i skandale, podele, koje se, uvek, završavaju smrću stranke. Dakle, i ovde je reč samo o tome da treba da napravimo taj jedan, mali korak, i da pomerimo još jedan kamenčić. A predlog u kojem nema nijednog novog imena među kandidatima za predsedništvo i potpredsednike svakako ne spada u pomeranje bilo čega. To je stajanje u mestu. Za SPS je to nedopustivo.

 Često pravite ironijski otklon stavom da vi u SPS niste "socijalisti utopisti". Šta to konkretno znači s obzirom na gibanja u evropskoj levici, pojavu fenomena Sirize u Grčkoj, Podemosa u Španiji i refleksije toga na našoj političkoj sceni?

- Socijalizam je ideja nastala na potrebi da se prevaziđu razlike. Pre svega one u raspodeli društvenog bogatstva. Samim tim, sve devijacije same ideje uvek su rezultat nekog ekstremnog primera neravnopravne raspodele. One izazivaju revolucije, i one jesu izazvale i Sirizu i njene parnjake u Evropi. Činjenica je da je svet sve raslojeniji i podeljeniji na ekstremno bogate - pojedince i države - i ekstremno siromašne - i pojedince i države - i da siromašni nisu za to krivi. Krivi su oni koji izbegavaju da utiču na tu raspodelu, jer su za sebe uzeli najveći deo, i koji društvo ne doživljavaju (i dozvoljavaju mu da to bude), kao regulatora upravo raspodele, i zaštite koja ide uz nju, već samo kao obezbeđenje, neku vrstu telohranitelja, sopstvenih dobara. Drugim rečima, vulkan koji se zove Siriza morao je da bude očekivan. Pritisak je bio previše veliki i bilo je jasno da će negde da eksplodira.

 Slobodan Milošević je u zori višepartizma govorio o pluralizmu svojina - ravnopravnom postojanju društvene, državne i privatne svojine. Prvi ideolog SPS Mihailo Marković govorio je bespartijskom pluralizmu. Da li je za SPS privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju konačni istorijski epilog, kao i višepartizam?

- Mi smo odbacili ideju supremacije kolektivizma u svakom njegovom obliku, pa i u onom u kojem je njegovo isključivo pravo na posedovanje. I nemamo ništa protiv bilo kojeg oblika svojine, dok je onaj pojedinac koji je u našem fokusu zaštićen. Postojala je svojevremeno krilatica - socijalizam sa ljudskim likom. Mi smo sada na tragu onoga što bi se moglo nazvati - ljudski lik u socijalizmu. Dakle, personu smo pretpostavili "izmu". Njoj, svakom pojedincu, pripadaju sva prava, a ideje i kolektiv su tu da ta njegova prava omoguće i štite. Mislim da je to neka vrsta krajnje tačke socijaldemokratije kojoj težimo.

 Svedoci smo inflacije socijaldemokratskih partija u Srbiji. Postoji i malo groblje partija sa tim prefiksom. To navodi na sumnju da socijaldemokratija i nije toliko bliska ovdašnjem političkom, socijalnom i kulturološkom ambijentu, koliko socijalistička ideja?

- Nije to do ambijenta koliko do one naše osobine da nečemu prvo damo ime, pa da ga tek onda pravimo. Čuli ljudi da postoji socijaldemokratija, ne znaju pritom o njoj ništa, ali hajde da tako nazovu stranku. Zato i ne žive dugo, kako ste sami rekli. Inače, u Srbiji je, kao i svugde u svetu, socijalistička ideja bila podeljena na onaj demokratski, socijaldemokratski, i onaj radikalni, komunistički, deo. Socijaldemokratska stranka, koju je 1903. osnovao Dimitrije Tucović, i koja je imala imena poput Radovana Dragovića, Triše Kaclerovića, Dragiše Lapčevića, doživela je tu sudbinu u periodu između dva rata, pocepala se, a sama socijaldemokratska stranka izvršila je neku vrstu samoubistva (u proceni) kada se Živko Topalović odlučio da otpor okupatoru pruži kroz četnički pokret. Po kraju rata komunisti su uzeli svu vlast, a socijaldemokratija je otišla gotovo u zaborav. I tek od devedesetih, to jest kraja osamdesetih, kada je tadašnji Savez komunista Srbije pokazao jaku želju da se vrati socijaldemokratiji, i u tome samo delimično uspeo, imamo tu socijaldemokratsku ideju ponovo na sceni. A kako se ko prema njoj odnosi, tako na kraju i prođe. Ona, prosto, ne dozvoljava analfabetama i neznalicama da je koriste.

 Kakav odnos danas SPS treba da ima prema nacionalnom pitanju jer generisanje vulgarnog nacionalizma je jedna od glavnih mrlja u istoriji SPS?

- Jeste, ali mi istoriju ne doživljavamo samo kroz devedesete. Uostalom, mi danas jesmo socijaldemokrate, i u svom nasleđu imamo i Dimitrija Tucovića, koji je prvi govorio o srpskom nacionalizmu. U njegovoj tradiciji smo našli i ono što pravi razliku između nacionalizma i patriotizma, i čak smo više puta promovisali ideju novog patriotizma. Onog koji nikoga ne mrzi, i koji ljubav prema zemlji meri rezultatima koji su za nju postignuti. Takođe, među prvima smo se odredili prema mitovima, proglasili ih lošim, i zatražili Srbiju na čvrstim nogama, na zemlji, umesto one nebeske. Lično, mislim da su to istorijski otkloni, sa dalekosežnim posledicama, koje, u moru informacija, javnost još nije dovoljno prepoznala. I ubeđen sam da će se jednog dana vreme meriti upravo u odnosu na taj otklon. Do kada je Srbija bila "na nebu", i otkada je na zemlji. I mi ćemo biti u velikoj meri zaslužni za taj zaokret.

 Latinka Perović u aktuelnom bestseleru "Dominantna i neželjena elita" na neki način pravi kontinuitet narodnjaštva od Svetozara Markovića i Nikole Pašića do konzervativnih komunističkih i nacionalističkih struja u koje sigurno spada i konvencionalno ili stereotipno shvatanje SPS. Od tog glavnog toka kontinuiteta otpadale su uglavnom liberalne struje. Šta kažete na takve ocene s obzirom da vi očigledno u SPS vidite "modernu levicu"?

- Poznajući istoriju komunističkog pokreta u Srbiji (bivšoj Jugoslaviji), mogao bih da dam dosta zamerki na priču o "liberalnim strujama". Po meni, u komunističkoj Jugoslaviji, Srbiji, takve suštinski nisu postojale, kasnije im je prišiven taj epitet. Mešati liberalizam sa članovima centralnog komiteta, pa makar se oni zvali Mirko Tepavac ili Marko Nikezić, dosta je loše po liberalizam. Samo spisak onoga što su, i lično, i komitetski, zabranili, dovoljan je da ih diskredituje kao liberale, da ne govorim da nikome od njih nije padalo na pamet da se u to vreme zalažu za bilo koju od liberalističkih premisa - od ljudskih prava, svetosti privatne svojine, slobode medija... Ako mi pokažete novine u Srbiji u vreme Nikezića i Latinke Perović čije urednike nije postavio neki komitet, i čiji novinari nisu morali da budu članovi SK, složiću se da su oni bili "liberali", bar malo.

No, ta večna fama, a neki put i činjenica, o Srbiji podeljenoj na narodnjački - retrogradni i radikalni, i zapadnjački - liberalni deo, evo i danas postoji, mada lično mislim da treba da je prepustimo istoriji. Nema narodnjaka i zapadnjaka u vreme kada i jedni i drugi vise na internetu. Gotovo je to, i vreme je da to shvatimo. Nekada se ta narodnjačka Srbija, pa i Nikola Pašić lično, borila protiv izgradnje železnice u Srbiji, uz tvrdnju da će narušiti idilu njenih pejsaža. A pokažite mi danas nekog novog narodnjačkog pristalicu koji nema nalog na Tviteru. I ne vidim da se bune protiv toga. Ili protiv kablovske televizije i ostalih zapadnjačkih čuda. S druge strane, puna Guča, svakog avgusta, raznoraznih liberala. Pa se ni oni ne bune protiv truba. Gotova je ta priča. Srbija jeste već evropska zemlja, deo te zapadne civilizacije, sa svim svojim različitostima i posebnostima, i sasvim druga pitanja su pred njom. I što pre na njih počnemo da odgovaramo, a batalimo ova stara, biće bolje za nas, i za Srbiju.

 Đinđić je nekad govorio najbližim saradnicima da među nama (SPS i DS) kad ode Milošević nema razlike. Vi i Tadić kao da ste bili ostvarili taj ideal "mirenjem u dva bola". Da li je zauvek izgubljen savez DS i SPS na nivou "moderne levice"?

- Plašim se, i zaista mi je žao zbog toga, da su u celoj toj priči samo Boris Tadić i Demokratska stranka izgubljeni. Oni jednostavno nisu stigli da se promene, i umesto toga su se pocepali. Srbiji jeste potrebna zdrava konkurencija ideja i programa, i potrebne su joj stranke koje su u stanju da prate te užasno brze promene u današnjem svetu, i u samoj Srbiji. No, to je na njima. Ako ne uspeju, nestaće. Istorija, prosto, nikome ne oprašta. Pogotovo ne onome ko nije u stanju da se promeni.

Kako se držite u koaliciji s naprednjačkom poluliberalnom SNS?

- Vrlo dobro. Vezuje nas isti cilj. Moderna, uređena, pristojna i normalna Srbija u Evropi. Kada ga ostvarimo, imaćemo vremena za razlike. A kada one dođu na dnevni red, cilj koji smo ostvarili omogućiće da one više ne budu životne i da ne zahtevaju da iz razlika nastane nepomirljivi sukob. Idemo ka vremenu konkurencije, a ne večnih, arhetipskih protivnika, i to me raduje.

Koja je razlika u populizmu SNS i SPS?

- Svaki populizam je populizam i nikakvih razlika tu nema. Mi se u koaliciji trudimo da ga zamenimo racionalizmom. Događaji u Srebrenici, i reakcije naše strane, pokazali su da smo na dobrom putu.

Šta mislite o frakcionaštvu i kako objašnjavate imunitet SPS na raskole kojih nije bilo, čini mi se, od odlaska Milorada Vučelića i njegove struje?

- Frakcije su izraz nepomirljivosti u samoj stranci, u idejama njenih članova, i, pokazalo se, veoma su dobar put ka raspadu. Izbeći ih, moguće je samo u organizacijama koje ne lutaju u političkim ciljevima, niti u metodologiji njihovog ostvarivanja. Drugim rečima, ako imate jasnu, deklarisanu i usvojenu politiku, nema opasnosti ni od frakcija, ni od cepanja stranke. I to je cela priča o SPS-u i njegovoj otpornosti na tu epidemiju stranačkih podela. I ciljevi, i metodologija, i struktura stranke su nam usaglašeni. I svi smo ih u SPS prihvatili, niko na njih nije nateran. To je recept, nema drugog.

O Tomi Piketiju

Pratite li trendove među levičarskim intelektualcima? Da li se u SPS percipiraju levičarski bestseleri kao što je "Kapital u 21. veku" Tome Piketija, ima li vizije, ili se samo misli kako što duže ostati na vlasti? - Piketijev "Kapital" bavi se istom temom o kojoj smo pričali, i kojom je socijalistička ideja i krenula u život, dakle, raspodelom. Plašim se da to polako postaje večna tema, jedna od onih na koje je svaki odgovor istovremeno i tačan i pogrešan. I sam Piketi je tu negde zaglavljen, i nisam siguran da i sam veruje da je moguće taj ogromni jaz u raspodeli rešiti pukim dodatnim porezima na bogatstvo. Oni bi svakako bili važni, ali šta ćemo sa raspodelom resursa, proizvodnje, tehnologija i svega ostalog što i uzrokuje bogatstvo onoga koji njima raspolaže. Sve to su pitanja na koja i sami u SPS-u tražimo odgovor. I to u svetu u kojem su mladi najobrazovaniji, ali i najnezaposleniji u čitavoj njegovoj istoriji. I u svetu koji je već potrošio 50 odsto više dobara nego što ih planeta zemlja uopšte ima. I u svetu, o tome govori upravo Piketi, u kojem jedan odsto bogatih, onaj Piketijev vrh piramide, raspolaže sa 90 odsto dodatne vrednosti onoga što svi proizvedemo. I nije lako, priznaćete i sami, naći odgovor. Mi ga danas naziremo u onome što je Marks nazivao "zajednicom istinski slobodnih ljudi", i to prepoznajući, u toj zajednici, ne samo kolektiv, nego slobode, to jest onoga kojem su te slobode namenjene individuu.

Okrećemo se i Zagorki Golubović

Da li za današnje izazove na levici, mogu da se aktuelizuju i ideje iz naše društvene misli humanističkog socijalizma? -

 Okrećemo se i onome o čemu je govorila Zagorka Golubović - nekoj vrsti spoja personalizma i socijalizma. Prihvatamo pojedinca, njegova prava, kao osnovu svakog zdravog kolektiva, a sam kolektiv, pre svega, kao sredstvo koje tom pojedincu pruža zaštitu. To je model participativne demokratije, one odozdo, u kojoj svaki pojedinac učestvuje, kontrolišući vlast od njenih najnižih nivoa.
Pogledaj vesti o: Ivica Dačić

Nastavak na Danas...