Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otišô Dinkić, super
Samo foto-finiš bi mogao da odluči da li je po nerve nacije prošle nedelju bila pogubnija vrućina ili rekonstrukcija.
Na kraju, ispalo je kako je Aleksandar Vučić uporno insistirao a Ivica Dačić u koalicionoj stisci prihvatio: da izmene u Vladi neće biti vođene po receptima kozmetičkih kuća.
Rasplet je u startu impresivan: promena devet resora, ali još mi je važnije što je ovo prva vlada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja je smenila, oterala Mlađana Dinkića, a ne obrnuto. Svejedno mi je da li je to urađeno planski ili u iznudici drugih opcija.
Tako je stvorena situacija da s Dinkićem delim iste utiske. On kaže da se posle izlaska URS-a iz Vlade „oseća super”, što je istovetno osećanje koje imam posle njegove najave da odlazi u „konstruktivnu opoziciju”. I u tome, zaključilo bi se na osnovu izbornih rezultata lidera
Ujedinjenih regiona i komentara po medijima, nisam usamljen.
Uostalom, opoziciono društvo, kome se pridružio na krilima „Itihada”, mnogo mu je bolje poznato od sadašnje vlasti. S njima je Dinkić proveo 13 godina vedreći i oblačeći svekolikim srpskim bankarstvom, ekonomijom i finansijama.
Za Srbiju je bolje, ubeđen sam odavno, da u opozicionim klupama nastavi sa svojim marljivim pregalaštvom, pa neka odatle pokušava da porukom „Srbiji je potrebna nada” postane lokalni Barak Obama.
Vlada je konačno razdvojila ministarstva privrede i finansija i potvrdila odlučnost da nađe nove ljude za novu politiku i za nove izazove koje donosi ubrzanje pristupnog procesa EU. Da li će uspeti, videćemo.
Što se Dinkića tiče, on bi samo mogao da kaže da je „priča otišla malo predaleko”. Neka je.
Mlađani večiti asistent, koji se javnosti prvi put predstavio knjigom „Ekonomija destrukcije”, umnogome se u kasnijem političkom životu držao naslova.
U Srbiju je za 12 godina, znači dok je on bio velmoža, ušlo 157 milijardi dolara po raznim osnovama. Kako se dogodilo monumentalno, institucionalno isparenje tog novca? Možda jednog dana i saznamo.
I zato mi je drago što je sklonjen roker koji je, zamenjujući gitaru kalašnjikovom, u prvom borbenom naletu DOS-a ekspertski kidisao na banke, dajući do znanja da zauvek želi da bude na mestima gde se novac čuva ili obrće.
Uz pomoć moćnih prijatelja, od kojih su neki u zemlji završili u pritvoru a oni u inostranstvu i dalje vedre i oblače MMF-om i Svetskom bankom, slavodobitno se odmah proglasio za guvernerskog gurua i u tom svojstvu misteriozno jurio Miloševićeve pare po Kipru i privatizovao Nacionalnu štedionicu.
Potom je bio začin svih vlada, ne ispuštajući iz ruku privredu i finansije. Kada bi mu pripretili, znao je da sruši vladu koristeći se tabloidima. Uspeo je, priznajem vešto, da nađe političku nišu i stvori URS koji mu je obezbeđivao onoliko koliko je dovoljno da dobiješ koalicioni kapacitet.
Kapacitet + apetit = trajanje.
Veliki vrač MMF-ovih finansija predstavljao se kao stahanovac srpske ekonomije, mada je bilo teško sve ove godine naći ozbiljnog ekonomistu koji bi ga pohvalio.
Od njegove prilježnosti ekonomija je u rasulu, proizvodnja na nuli a zaduženost astronomska. Budžeti bez novca, Srbi bez posla. Regionalizaciju je upotrebio kao privatnu korporaciju.
Ekonomski futurista otvorio je serijal promašaja još 2000. kada je govorio da će dinar uskoro biti konvertibilan. Ekspert je 2007. najavljivao ekonomski rast od sedam odsto godišnje, a 2008. otvaranje 500.000 radnih mesta. Obećavao je da će svaki punoletni građanin dobiti akcije javnih preduzeća u iznosu od 1.000 evra.
Procenjivao da je početak globalne krize velika šansa Kine – i Srbije. Tvrdio 2010. da su „realne šanse” da neredne godine uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju. Govorio o smanjenju poreza na plate od 10 odsto.
Koliko je fulao, dugo je trajao. Okoristio se sklonošću Srba prema opštoj amneziji. Potom je stvorio sistem bogato stimulisanih novih radnih mesta, kada ih otvaraju stranci.
Hvalio se „Fijatom” kao kapitalcem srpskog spasa – setite se 300.000 automobila u startu – i uporno pokušavao da proda fantazmagoričnu tezu da kragujevačka firma najviše doprinosi nacionalnom izvozu – što podrazumeva da zaboravimo da je automobil u najvećoj meri italijanski, pa i lavovski deo profita njima pripada.
Uoči pada, kada mu je premijer ponudio da bira šta hoće – a da to ne budu finansije i ekonomija – Mlađan je zatražio resor koji pokriva čitavu galaksiju poslova, mahom onih u kojima se, gle čuda, obrće dosta novca.
Hteo je da bude potpredsednik Vlade za investicije, da rukovodi agencijom za strana ulaganja i da bude ministar saobraćaja, telekomunikacija, turizma, infrastrukture i informatičkog društva.
Kada u tome nije uspeo, izjavio je da je vlada u kojoj je bio „čudna”! I jeste, svaka vlada u kojoj je gazdovao parama bila je čudna. Kao što su bile čudne tajkunske privatizacije koje je aminovao.
Dedinkizacija je, ne znam da li je to slučajno, odmah uticala na rast dinara narednog dana. Da li bi i otvaranje pitanja Nacionalne štedionice dodatno uticalo na rast poverenja u vlast i snagu dinara, to već nije moje da procenjujem.
Ostaje utisak da je Dačić predlogom o izbacivanju Dinkića povratio deo autoriteta za koji većinska javnost misli da je koncentrisan u rukama njegovog prvog zamenika.
Naprednjaci su, istina, na mala vrata savetovali Dačića da sledi primer Vučića koji je nekom drugom prepustio Ministarstvo odbrane, ali premijer to kao da nije čuo. Ostao je čvrst na braniku odbrane svog resora. Koalicija je koalicija, ali u Srbiji nikad ne znaš ko će da ti zabode nož u leđa pa da moraš da spakuješ kofere i ideš.
U pravu je premijer kada kaže ono što godinama znamo – da sudbina Srbije zavisi od ekonomije. Ko će onda da se prihvati tog vrućeg krompira? Ko će zameniti do juče nezamenljivog? Dominik Stros Kan?
Znam da je Francuz neobuzdanog libida opasan ne samo po hotelske spremačice i, moguće, kafe kuvarice u Nemanjinoj, ali kakvu bi politiku promovisao bivši prvi čovek MMF-a?
MMF-ovu, logično se nameće odgovor. Isti neoliberalni pristup ekonomiji i finansijama koji je dosledno duže od decenije na vlasti zdušno branio i Dinkić.
Ne smeta mi što je DSK stranac. Nikako. Time se barem demantuju optužbe o partokratiji. Smetalo bi mi što bi sve više ličilo na promenu ličnosti, a ne promenu politike u vremenima kada je i EU strateški podeljena oko dve makroekonomske teorije: bezobzirne MMF-ovske politike drastičnog stezanja kaiša eufemistički nazvane štednja, i kombinovanja restriktivne politike s politikom rasta, investicija i kakve-takve socijalne pravde, kakvu recimo promoviše kancelarka Nemačke?
I Džefri Saks je slovio za velikog eksperta, pa šta je uradio Rusiji?
MMF-ova politika dovela je do toga da se danas vodeće američke poslovne banke prosto kupaju u ogromnim količinama keša, dok se evropske banke i dalje bore za krizom.
Ako, pak, Kan treba da otvara preostala vrata koja mu nisu zatvorena, ni od toga ne vidim veliku vajdu.
Vučiću, znam da kuburite s partijskim kadrovima nedoraslim velikim izazovima, ali samo mi ne pominjite eksperte. Dovoljno sam se nagledao samozvanih eksperata samozvane ekspertske grupe.
Tako ću brže da zaboravim eksperta koga ste se konačno kurtalisali.
Samo da ovi koji su ostali na vlasti ne zabrljaju pa da Dinkić ne ispadne poetski vizionar kada poručuje „kad je gotovo, za mene znaj tek tad je počelo”.
Boško Jakšić
objavljeno: 04/08/2013
