Izvor: Politika, 03.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoguće misije
Znate šta imaju zajedničko Ivica Dačić i Majkl Daglas, a šta Milan Bačević i Ferdinand de Leseps?
Srpski premijer morao je, poput američkog glumca u „Niskim strastima”, hrabro da izdrži provokativnu torturu ženske bez gaćica koja ga je intervjuisala za TV program „Nemoguća misija”.
Srpski ministar sanjao je velike lađe na Moravi, pa ponet primerom Francuza koji je izgradio Suecki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kanal želi da od Dunava plovi Moravom i Vardarom do Soluna, ali biće da je i to nemoguća misija.
Prvo Dačić. Jelena Karleuša nedavno ga je javno pohvalila da je „pravi premijer” jer je tokom susreta na nekom prijemu nju gledao pravo u oči, ne u bujni dekolte.
Iako su neki posle toga, ne bez cinizma, tvrdili upravo suprotno jer „ne može da nas vodi čovek koji ne zna gde da gleda”, biće da je to autore „Nemoguće misije” inspirisalo da još jednom isprobaju Dačićevu stamenost: namestili su ga na način koji je preko društvenih mreža odmah napustio granice Srbije. Sve znate.
Dačiću često prija da bude šoumen. Da se po internetu vrti kako derneči pevajući „Miljacku”, kako se sentimentalno vraća u dečačke dane u Žitorađi, družeći se sa svojom najomiljenijom Cecom.
Premijer je tako, mic-po-mic, dospeo do kopernikanskog obrta: od populističkih simpatija do razložnih kritika da to sebi nije smeo da dopusti. Premijer ne mora baš svuda da se pojavljuju. Ne sme.
Možda je Dačić dokazao da je sušta suprotnost svom nekadašnjem mentoru Slobodanu Miloševiću – poznatom po gotovo zilotskoj rigidnosti i viktorijanskom puritanizmu kada su u pitanju teme poput seksa, kafane ili fudbala – ali ispao je nasamaren.
Jest da je uz misteriozni osmeh Mona Lize, koji je uvek moguće različito tumačiti, stoički uspeo da sačuva pribranost Majkla Daglasa preko puta Šeron Stoun, ali mu ova berluskonijanska „bunga-bunga” epizoda nikako nije trebala.
Da se setio i upitao „da nije ovo slučajno skrivena kamera” bio bi car. Ovako su ga bacili na đubrište estrade. Što je nedopustivo prema bilo kome na njegovom mestu. Takvo turbo-srozavanje premijera je srozavanje ugleda zemlje.
No, možda je sve ovo dobro. Pošto je Pinki video ribicu, valjda je naučio lekciju pa mu se ništa slično više neće događati. Nadam se da je naribao uši resornim savetnicima koji su morali da ga upozore da premijeru nije mesto baš u svakom programu, baš svake televizije.
Ovo mi otprilike liči na patrijarha koji odbije da da intervju „Politici” ali prihvati razgovor s prononsiranim tabloidom.
Javne ličnosti, političari i svi drugi, moraju da znaju za staru francusku izreku da Noblesse oblige, Plemstvo obavezuje.
Priča, naravno, ima i drugu stranu. Televizija koja je premijeru pripremila sladostrasnu zamku skrivenu ispod minimalne količine tekstila voditeljke povukla je jedan nedostojan potez pa bi i svi mediji mogli da izvuku ozbiljne pouke.
Razumem da u komercijalnim vremenima svako na svoj način pokušava da poveća gledanost, slušanost ili tiraž. Ali, i tu moraju da postoje granice učtivog ponašanja, pristojnosti i elementarnog respekta.
Ovo što je učinjeno premijeru je svojevrstan bezobrazluk. Možemo mi o Ivici Dačiću da mislimo šta hoćemo, ali on je predsednik Vlade ove zemlje. On bi morao da bude zaštićen od vulgarne provokacije.
Problem je što je u zemlji Srbiji štošta okrenuto naglavce. Tabloidi koji bi, kao svuda u svetu, trebalo da se bave silikonima, botoksima, ljubavima ili prevarama sa estrade, koji bi trebalo da premeravaju ženske noge od 1.100 milimetara ili cenu koja se dobija po centimetru fudbalskog stopala, ovde ruše vlade, prednjače u političkim obračunima.
Pošto imaju tiraže, političari im se radije obraćaju nego ozbiljnoj štampi. Zato mi ih nije žao. Zato mislim da je i Dačić zaslužio ono što je dobio jer se poneo populistički, povlađujući svemu i svakome.
Ozbiljni političari pomoći će ozbiljnosti medija. Ako to učine, neće doživeti Dačićevu sudbinu. Odluka je njihova.
E sada o ministru Bačeviću koga od 1972. prati pomenuti san: da gleda brodove kako plove Moravom. Prave brodove.
Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja zasukao je rukave i dao se na ostvarivanje projekta koji je prvi put pomenut pre jednog veka iako se sve to vreme nisu stekli uslovi za njegovo ostvarenje: kanala koji će od Dunava, preko Morave i Vardara, voditi sve do Soluna.
Ministrov san naveo me je da i sam počnem da sanjam kako bi mi letovanje u Grčkoj faktički počelo sunčanjem već na palubi lađe na koju se ukrcavam na Dunavskom keju. Onda iz čokanjčeta pijuckam rashlađenu rakiju, posmatrajući pitomine uređenih i navodnjenih moravskih obala, duž Vardarot sakam ladno belo da bih konačno potopio noge u Egeju.
Lepo, ali nekako liči na čuvenu sliku Save Šumanovića „Pijana lađa”.
Nemam ništa protiv jednog ozbiljnog razvojnog projekta, strateške investicije od koje bi nesumnjivo bilo dosta koristi. Ali, može li zemlja koja decenijama nije sposobna da završi koridor autoputa da se uvali u ambicioznu zamenu asfalta rečnom vodom?
Srbija jednostavno nema para ni za kakvo eksperimentisanje agregatnim stanjima. No, ministar Bačević tvrdi da neće biti zaduživanja, da će kada dođe odgovarajuće vreme biti pronađen „model finansiranja”. Putovao je u Kinu i nije razgovarao o novcu!
Ne razumem, ali ne vidim međutim ni minimalni prostor za srpsko učešće u finansiranju u vreme kada lavovski deo para za koje se zadužujemo odlazi na isplate kamata na ranija zaduživanja.
Ako nešto zdravog novca i pretekne, valjda ga prvo treba uložiti u investicije koje se brzo vraćaju i koje će nam popraviti životni standard. Zašto nismo zamolili Kineze da nam pomognu da popravimo 90 odsto zatrpanih kanala Vojvodine i Pomoravlja, da nam se ne ponove katastrofalne suše prošle godine. Da smanjimo zavisnost od ćudljivih globalnih klimatskih promena.
Ne, mi odmah u gradnju piramida. Možda bismo, imajući u vidu dobre odnose s Kinom, mogli da im predložimo i kanal koji bi od Smedereva preko Crnog mora, Tigra, Eufrata, Inda, Ganga, Bramaputre i Mekonga vodio do Jangcea. Kakav Kineski zid!
Kinezima je lako. Oni su ljudi naučeni da gledaju daleko unapred. Njima je zasad proračunatih 12-17 milijardi dolara neophodnih ulaganja kap u moru basnoslovnih deviznih rezervi.
Lako je Bačeviću. On je naučio veštinu preživljavanja u prirodi.
Šta ćemo mi? U ovom siromaštvu u kome jedva da gaće možemo da kupimo (ne mislim na kilote one voditeljke), možemo li sebi da dozvolimo luksuz čekanja, koliko god ovaj megaprojekat mogao da raduje naredne generacije?
Dakle, iako verujem da smo Kineze mogli da nagovorimo da novac u Srbiji upotrebe na nešto vremenski racionalnije, pristao bih da se nagutam Dunav–Morava–Vardar vode samo pod jednim uslovom: ništa krediti, ništa strateška partnerstva, samo koncesija. Pa neka Kinezi dočekaju da im se uloženo vrati.
Boško Jakšić
objavljeno: 03/02/2013
.jpg)
