Izvor: Politika, 07.Nov.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko se boji Vuka još
Više vladajućih i opozicionih stranaka želi Jeremića u svojim redovima, ali politički otac ga se odskora odriče
Karijerno i profesionalno, superstar. Tako je Vuka Jeremića preksinoć u Beogradu nazvao harvardski profesor Džefri Saks, dodavši da je u samo deset godina postigao ono što nijednom drugom njegovom studentu nije pošlo za rukom. No, nakon te večeri u punoj dvorani Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojoj je na promociji svog Instituta za održivi razvoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspeo da okupi praktično ceo državni i crkveni vrh (bili su i predsednik Nikolić i premijer Ivica Dačić i patrijarh srpski Irinej), ovu ocenu bliskog Jeremićevog saradnika u godini predsedavanja Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija morali bi da potpišu i Jeremićevi najljući protivnici.
Oni u njegovom uspehu, istina, ne bi videli ništa dobro po bilo koga drugog osim po samog Jeremića. I njegov novi potez vide samo kao nastavak samopromocije koja je, po njihovom mišljenju, obeležila i godine u kojima je bio ministar spoljnih poslova Srbije, ali i proteklu godinu dana dok je bio na mestu generalnog sekretara UN.
Tom kritičarski nastrojenom delu javnosti nedavno se priključio i Jeremićev politički otac – Boris Tadić. „Vuk Jeremić nije dobro obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, koristio je više za ličnu promociju i posvađao je Srbiju sa mnogim zemljama”, ustvrdio je pre nekoliko dana počasni predsednik DS-a.
Ako je tako, kako onda objasniti izjave i postupke Tadića kojima je davao bezrezervnu podršku svom nekadašnjem učeniku, a potom i bliskom saradniku, čak i kada je Jeremić bio na meti najžešćih kritika dela političke javnosti, pre svega zbog svoje kosovske politike?
Najpre ga je u dva navrata, 2007. i 2008. godine, postavio na mesto ministra spoljnih poslova. Negde na polovini Jeremićevog drugog mandata Tadić je pohvalio šampionsku sposobnost Vuka Jeremića da obiđe svaku tačku planete u borbi za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa.
„Želim da pohvalim Jeremića, moj kabinet i vladu, jer je samo Honduras priznao nezavisnost Kosova i Metohije nakon donošenja odluke Ministarstva spoljnih poslova”, rekao je tada Tadić.
Kada je Jeremić izazvao gnev jednog dela političkih stranaka nakon što je u Budimpešti izjavio: „Svako ko veruje da bi Srbija, ukoliko bi bila primorana da bira između EU i Kosova izabrala EU, greši”, Tadić je i tada stao iza njega rekavši da Jeremić zastupa državne stavove.
Ništa manje nije bio ponosan ni kada je Jeremić bio izabran za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a, ocenivši da je to velika pobeda Srbije. Srbija je, kako je tada ocenio, vodila politiku istrajnosti, borbe za nacionalne ciljeve, uz jasno evropsko opredeljenje.
A Jeremiću je upravo to što je u javnosti bio prepoznat kao frontmen u borbi za Kosovo donelo veliku popularnost među običnim svetom. Daleko veću nego što je to imao bilo ko iz DS-a, pa možda i sam Tadić. I to su DS i Tadić obilato koristili. Zato je lider DS-a, kako kažu ljudi iz njegovog okruženja, umeo ponekad i da proguta neke Jeremićeve izjave sa kojima se lično nije slagao. Nijedan važniji miting Demokratske stranke u finišu izborne trke nije mogao da prođe bez vatrenog obraćanja srpskog ministra spoljnih poslova, što se ne bi moglo okarakterisati kao uobičajena politička praksa u svetu. Njegovi govori bili su protivteža Tadićevim „proevropskim” zbog čega su ga rado slušali i oni koji nisu glasali za DS.
Gosti i domaćin: Vojin Lazarević, Miodrag Kostić i Vuk Jeremić (Foto Tanjug)
I dok su njegovi potezi delili političku javnost, „običan” svet bio je željan da od svojih političara čuje ono što je Jeremić „kresao u brk” svetskim političarima. I bili su ubeđeni da iskreno veruje u ono što priča. Dodatna potvrda stigla je posle objavljivanja tajnih američkih depeša. Tako smo zahvaljujući „Vikiliksu” saznali da srpski ministar spoljnih poslova ništa ne čini kako bi ohrabrio Srbe da se vrate na Kosovo niti kako bi oni učestvovali u vladi Kosova, što mu je kao minus upisao diplomatski savetnik francuskog predsednika Žan-David Levit. Iznenađeni pomoćnik sekretara za kontinentalnu Evropu Rolan Galarag pisao jeda Vuk Jeremić izgleda veruje da Srbija može da postigne pobedu po pitanju Kosova i istovremeno uđe u EU, te da mora da mu se stavi do znanja do to nije istina.
Državnih stavova Srbije o Kosovu i ulasku Srbije u NATO nije se odrekao ni kada je napustio ministarsku funkciju. U tome je bio usamljen. Njegovi prethodnici, Vuk Drašković i Goran Svilanović, vrlo brzo po odlasku sa državne funkcije napustili su sve ono za šta su se kao ministri Srbije zalagali.
I dok je bio omiljen u javnosti, u Demokratskoj stranci bio je, kako su pričale njegove stranačke kolege iz samog vrha partije, prilično nepopularan. Ipak, kada je rešio da se u decembru 2010. godine kandiduje na stranačkim izborima za potpredsednika stranke to je izazvalo priličan haos među njegovim protivkandidatima. Pričalo se da Jeremićeva kampanja po lokalnim odborima nailazi na dobar prijem članova DS-a. U danima pred stranačke izbore mediji su pisali da je vrh stranke tražio od Jeremića da povuče kandidaturu, što on nije prihvatio. Usred glasanja novi elektronskim sistem je pao pa se prešlo na ručno glasanje, što je kasnije izazvalo spekulacije o regularnosti izbora. Sam Jeremić je za RTS nedavno izjavio da DS nije napustio ni posle gubitka na izborima, pod ne do kraja razjašnjenim okolnostima.
Jeremiću u zasluge ubraja se i održavanje Samita nesvrstanih u Beogradu čime je pokazao da dobro stoji i sa tim delom planete, koji je ovde bio zaboravljen kao deo prokaženog nasleđa Josipa Broza. Ostalo je zabeleženo da je u Beograd doveo i princa od Bruneja, jednog od najbogatijih ljudi na svetu.
Vešto žonglirajući kako na domaćoj tako i na svetskoj političkoj sceni, Jeremić se koristio i svojim muslimanskim korenima po majci, što nije moglo da škodi ni u kontaktima sa Amerikancima, ni u kontaktima sa liderima iz islamskog sveta. Nešto od toga smo saznali posredstvom „Vikiliksa”.
Iako svestan svoje popularnosti i danas Jeremić nije potrčao da osnuje stranku ili, pak da se prikloni nekom postojećem političkom taboru. Promišljeno kao što je i do sada radio vuče potez po potez krojeći dalje svoju karijeru koja bi ga, ako nastavi u superstar stilu, mogla ko zna dokle odvesti.
J. Cerovina
objavljeno: 07.11.2013.
