Izvor: Glas javnosti, 30.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izmirio ih čvrst zagrljaj vlasti!
BEOGRAD - Najava predsednika SPS-a Ivice Dačića da će koalicija okupljena oko socijalista, tokom ove nedelje, potpisati koalicioni sporazum sa DS-om, ali i deklaraciju o političkom pomirenju, otvorila je pitanje šta bi takva deklaracija suštinski mogla da znači za celu Srbiju.
Odnosno, da li je dovoljno pomirenje samo te dve stranke ili bi trebalo da se mire sve članice nekadašnjeg DOS-a sa bivšim vladajućim timom SPS-SRS. Tim pre, što radikali predstavljaju daleko veći >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << broj građana od socijalista.
A, još kada je Tadić prvi put javno poželeo da se pomiri sa SPS, pripremajući birače na pomisao da će vladati sa SPS-om, javne ličnosti, buduća opozicija i analitičari ocenili su da DS i SPS ne čine celu naciju i da se ovo dvoje mire „kobajagi“ samo radi vlasti. Komentari su sada još oštriji.
Marketinški trik umirivanja birača
Božidar Delić: U principu, jesam za neko opšte pomirenje između svih stranaka, jer je vreme da svi počnu da se bave interesima građana. Mislim da je ovo marketinški pokušaj radi umirivanja sopstvenog članstva. Niko ne bi imao ništa protiv pomirenja, ali smatram da je ovo prvenstveno vezano za formiranje vlade i predizborna obećanja koja su davali. A, kada je reč o SRS, nama niko nije nudio pomirenje, mada nema ni potrebe, jer sa drugim partijama nikada nismo bili u svađi. Imali smo samo problema sa nekim strankama oko različitih pogleda na nacionalne interese.
Levica se miri sa levicom!
Dragan Todorović: Ovo nije prvi put da obična besmislica dobije tolike razmere. Ne znam o kakvom pomirenju govore DS i SPS, pošto je i 1943. godine bilo jedno, pod istim gazdom, kada je kralj Petar pozvao svoju vojsku da se pridruži Titovim partizanima. Ali, tada se znalo ko je ko. Ovde se levica miri sa levicom, pa se ne zna ko su partizani, a ko četnici. Zato bih ovo pomirenje nazvao mirenjem radi vlasti. Nema veze koje si boje, šta ti je program i koja ti je ideologija, osnovno nam je da se izborimo za vlast - tako se mire.
Nažalost, niko od funkcionera DS juče nije bio dostupan za komentar.
Lažno pomirenje
Velimir-Bata Živojinović: To pomirenje može da bude samo na papiru. Kad se neko ne podnosi onda je ono nemoguće. Moralo bi da se oprosti mnogo toga, a mi smo narod koji teško prašta. Smatram da do pravog pomirenja nikad ne može da dođe, pa ni potpisivanje deklaracije nema nikakav značaj.
Opšte mirenje svih
Slavica Đukić Dejanović: O deklaraciji ćemo više pričati posle formiranja Vlade Srbije. Potpisaće je lideri partija kada za to dođe vreme, a kako sam shvatila, pošto nisam o njoj razgovarala ni sa Tadićem ni sa Dačićem, to će biti poziv svima da nam se pridruže. NJih dvojica su samo inicijatori jednog širokog pomirenja i otvaraju vrata svima koji žele da učestvuju u pomirenju. Ova vlada će biti manifestacija modela pomirenja, a svako ko želi da se realizuje utvrđenih pet principa je dobrodošao u pomirenju. To važi i za radikale i LDP... Sve se menja, zašto ne bi i oni. Srbiji, ovakva kakva je, ne bi smetala ni ekspertska vlada ni vlada nacionalnog jedinstva, samo da dobije vladu i da principi počnu da se primenjuju.
Mire se, a ostaju na suprotstavljenim pozicijama?
Čeda Antić: Pre svega bi trebalo postaviti pitanje: „Šta je to što je presudilo da dođe do potpisivanja hipotetičke deklaracije?“. Da li su to možda demokrate shvatili da su vodili pogrešnu politiku svih ovih godina - ne. Da li se SPS odrekao politike koju je ranije vodio - ne, naprotiv. Motiv za političko pomirenje je loš i neiskren. Verovatno služi samo kao opravdanje, a koalicija ne mora imati opravdanje. Tu nema ničeg čudnog. U Italiji je, recimo, jedna desničarska partija bila u koaliciji sa „Ligom za sever“ koja ima drugačiju politiku. Ovde je reč o potrebi zaduženja čitave nacije, ali je pitanje da li je DS imao pravo da vodi pregovore o nacionalnom pomirenju. Ovim se, takođe, krši i Zakon o lustraciji, a oni se postavljaju iznad zakona, jer ga nisu poništili. Sve me pomalo podseća na pokušaje Slobodana Miloševića, svojevremeno, da opravda svoje neprincipijelne odluke praveći vlade 1998. godine sa SRS, a pre toga sa Novom demokratijom. Te vlade su se zvale „vlade narodnog jedinstva“, jer mu je smetao naziv „nacionalne“, a one to svakako nisu bile.
Naročito posle 2004. godine sve stranke populističkim potezima izigravaju Robina Huda.
