Izvor: Politika, 09.Maj.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VIZANT NA TEMZI
Udaljavajući se od viktorijanskog modela na koji je toliko ponosna, Britanija je u danima velikih izazova ozbiljno načela tradiciju bipartizma pa svoju novu vladu mora da traži u pregovorima na koje nije naviknuta.
Od Dauning strita 10 preko zatvorenih klubova do pabova počela je sasvim nebritanska licitacija oko vladajuće koalicije, što Ujedinjeno Kraljevstvo približava dosad prezrenim vizantijsko-latinskim tradicijama kontinenta.
Birači su želeli promenu, istina nedovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bi je dobili, pa su laburistima premijera Gordona Brauna uskratili istorijski četvrti mandat i konzervativcima Dejvida Kameruna poklonili najviše glasova, ali je pobeda kastrirana – što liberalnim demokratama Nika Klega omogućava da određuju većinu u Vestminsteru.
Pritisnuti ozbiljnom krizom i budžetskim deficitom koji je sasvim blizu deficitu Grčke, Britanci su laburiste oterali u senku i pokazali spremnost da se odreknu tradicionalne dominacije tandema velikih i da u igru ubace svežu političku krv.
Koalicije su, barem do sada, smatrane za nesavršen izum kontinentalne Evrope. Britanci su bili naviknuti na jednu partiju na vlasti, drugu u opoziciji. Vlade su, zahvaljujući nedemokratskom izbornom sistemu po kome „pobednik uzima sve“, imale stabilnu većinu i diktirale politiku.
Rasparcelisani politički pejzaž Ostrva sada nije ništa drukčiji od francuskog ili nemačkog. U petak ujutru britanski lideri nenadano su se našli na njima nepoznatom terenu jer je podeljeni parlament sasvim retka pojava. Poslednji put se to dogodilo 1974, pa su ubrzo zakazani novi izbori.
Zbunjeni političari pokušavaju da dešifruju poruku birača. Svi su donekle razočarani: Kamerun jer nije dobio apsolutnu većinu, Braun jer je izgubio, Kleg jer je prošao slabije nego što je očekivao.
Torijevci nisu uspeli da laburistima zadaju fatalni udarac, iako je to do pre nekoliko meseci izgledalo sasvim izvesno, mada može da se ispostavi da se Kamerun neće plašiti da kao najmlađi premijer u poslednja dva veka formira manjinsku vladu.
Verovatnije je ipak da će Britanija dobiti koalicioni kabinet. Istoričari govore o britanskom talentu za kompromis. Izgleda da je došlo vreme da se taj dar ponovo aktivira u zemlji koja je pritisnuta krizom, podelama i konfliktima: klasnim, rasnim, severa i juga, menadžmenta i sindikata, partijskim konfliktima.
Sve do kasno u noć u četvrtak, tri pitanja čekala su odgovore: da li su Britanci posle 13 godina spremni da okončaju eru Novih laburista? Da li se usuđuju da označe kraj tradicionalnoj dominaciji laburista i torijevaca? Da li će lib-dem učiniti toliko moćnima da oni sutra izguraju ukidanje većinskog izbornog sistema koji favorizuje velike partije?
Prva dva pitanja dobila su potvrdne odgovore. Treće „da“ postaje veoma verovatno i u fokusu je sasvim „kontinentalne koalicione trgovine“ koju je Gordi Albion dosad posmatrao sa visine. Kamerunu i Braunu predstoji borba za Klegovu naklonost kako bi se dočepali ključeva Dauning strita 10.
Aktuelni premijer će po tradiciji prvi dobiti priliku da formira vladu. Iako su laburisti izgubili gotovo 90 mesta, najviše od 1931, uz pomoć liberalnih demokrata i prvog poslanika „Zelenih“ možda bi mogli da ostanu na vlasti – pod uslovom da se Braun povuče.
Laburisti bi bili Klegov prirodniji saveznik, ali izgleda da on ne želi lab-lib koaliciju gubitnika. Pozvao je konzervativce da pokušaju da sklope kabinet – mada nije naznačio da li je njegova centristička stranka spremna da uđe u koaliciju.
Pokušavajući da blokira Kameruna, Braun je odmah poručio da smatra da je neophodno pod hitno promeniti izborni sistem. Torijevci nisu gubili vreme, pa je i Kamerun, u ime „kompromisa koji je u nacionalnom interesu“, odmah uzvratio „otvorenom ponudom“ liberalima podržavajući ideju o neophodnosti izborne reforme.
Kako Britanija nema pisani ustav, državni službenici sada užurbano pokušavaju da uspostave pravila trgovine i da skrate politički vakuum koji predstoji.
Kome god da se prikloni, Kleg neće odustati od svog ključnog zahteva: reforme većinskog izbornog sistema po kome „pobednik nosi sve“. Oduvek mi je bilo neobično koliko britanski izborni sistem nije fer i koliko neproporcionalno nagrađuje pobednika.
Na ovim izborima konzervativci su dobili 36 odsto glasova, laburisti 29 a liberali 23 odsto. Kada se to prevede na broj mesta u parlamentu, slika je dramatično drukčija. Torijevci 306 poslanika, laburisti 258, liberali 57. Ne, nisam pogrešio. Sa samo šest odsto glasova manje od laburista, liberali imaju čak 200 poslanika manje u Vestminsteru.
Za razliku od kontinenta, Britanci su dugo podržavali izborni sistem koji pogoduje velikim strankama i njihovim homogenim vladama uvereni da su takvi kabineti jači i stabilniji od koalicionih vlada na kontinentu.
Javno mnjenje počelo je da uviđa da proporcionalni sistem – koliko glasova proporcionalno toliko poslanika – verno predstavlja mišljenje birača. Balans u parlamentu ohrabruje diskusije, saradnju i kompromise. Ovi izbori su, čak i bez promene sistema, pokazali da lideri sve tri stranke žele da se oslobode balasta ekskluzivnosti koji je okruživao Vestminster.
U parlamentu je bilo samo 125 žena, dve od njih crne a nijedna iz Azije. Od svih poslanika, samo tri odsto su crni ili Azijati, iako etničke manjine čine deset procenata stanovništva. Kada bi postojalo proporcionalno zastupništvo, manjine bi imale 60 poslanika.
Na britanskom političkom horizontu naziru se obrisi velike korekcije ili prelaska sa većinskog na proporcionalni izborni sistem. Moguće pohranjivanje anglosaksonskog izbornog modela u arhive, usvajanje proporcionalnog sistema i ulazak Britanije u eru koalicione vlade nesumnjivo su deo istorije koja je počela posle ovih izbora.
Koliko god insistirala na ostrvskoj tradiciji i identitetu, na funti, imperijalnim merama, volanu s desne strane ili odvojenim slavinama za hladnu i toplu vodu, Britanija se politički približila kontinentu, njegovoj tradiciji koalicionih dogovora i trvenja.
Politika je disciplina podložna stalnim promenama. Kao što su i zakoni. Kada bolje razmislim, Britancima je ipak mnogo lakše. Oni su još od Kromvela učeni da je suština tradicije – u promeni. Naš problem je što promene nemaju tradiciju.
Boško Jakšić
[objavljeno: 09/05/2010]
