Izvor: Politika, 08.Sep.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni Evropa ni Kosovo
Trebalo je ili biti spreman na otpor i ne popustiti pritiscima ili ne podnositi ovakav predlog rezolucije
Dok pišem ove redove (utorak u podne) predsednik Tadić se sprema za razgovor sa Ketrin Ešton, šefom diplomatije Evropske unije, na kome bi trebalo da se finalizuje dogovor oko sudbine srpskog predloga rezolucije u Ujedinjenim nacijama.
Nema sumnje da će Srbija i gospodin Tadić doživeti poraz. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ionako blag predlog rezolucije verovatno će biti potpuno razvodnjen. Naime, za Zapad su sporna dva stava: da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja”, što je neprihvatljivo za sve koji su priznali Kosovo, kao i da je „uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga”, što asocira na statusne pregovore, dok vodeće zapadne zemlje smatraju da otvorena pitanja između Kosova i Srbije više ne postoje.
Verovatno je da će ova dva stava biti zamenjena nekom veštom frazom o dijalogu Beograda i Prištine pod okriljem EU. Time će predlog rezolucije, čija je svrha bila da Srbija odnese političku pobedu nad pristalicama nezavisnosti Kosova i neutralizuje nepovoljno mišljenje MSP-a, biti pretvorena u nevažan papir koji suštinski neće značiti ništa, već će samo pomoći Tadiću da pokuša da se izvuče iz škripca pred domaćom javnošću uz pomoć svoje izvanredne pi-ar mašinerije.
Mislim da je gospodina Tadića na put poraza kome prisustvujemo bar delimično odvela parola kojom je dobio poslednje izbore: i Evropa i Kosovo. Odlično je zvučala pre dve godine, mnogo bolje nego Koštuničino mrgođenje prema toj istoj Evropi, ali je i tada bilo očigledno da ne može biti realistična. Jer nije bilo nikakve šanse da se Srbija ne suoči sa pitanjem – Evropa ili Kosovo?
U međuvremenu je toliko puta ponovljeno da Evropa nema alternativu, odnosno da Srbija jako želi da se učlani u EU, da je i portiru u Briselu i Vašingtonu postalo jasno da će biti dovoljno da se Srbija malo pritisne kako bi popustila. Jer onaj ko više od svega želi prijateljstvo Londona, Berlina i Vašingtona, pa čak i da ga što pre prime u svoje društvo, svakako nema nijedan adut, čak ni prazan blef, u natezanju sa tim istim prijateljima kada mu otimaju deo teritorije.
Ostaje nejasno šta su mislili Tadić i Jeremić kada su podnosili ovaj predlog rezolucije. Da će ih Zapad pustiti da je proguraju kroz UN, tj. da neće biti ozbiljnog pritiska i zavrtanja ruke? Da će se cenkati i ipak nešto izvući? Sve mi se čini da su naivno procenili situaciju. Trebalo je ili biti spreman na otpor i ne popustiti pritiscima ili ne podnositi ovakav predlog rezolucije. Ovako se ništa ne postiže, osim blamaže i daljeg slabljenja pozicije Srbije.
Otpor je bio moguć, uz oslonac na Rusiju i zadržavanje problema u Savetu bezbednosti. No, to bi bila politika konfrontacije ,,a la Koštunica”, na koju Tadić nije ni hteo ni mogao da se vrati. Nije hteo, jer je u suprotnosti sa njegovom mekom strategijom prema zapadnim zemljama, a nije mogao iz političkih i pi-ar razloga.
Pored toga, ona zemlja koja je ekonomski slaba i nesamostalna nema šanse da se ozbiljno odupre onima od čijih para zavisi. A Srbija je, zahvaljujući diletantima, svakako zavisna od strane pomoći, kredita i zajmova, pa vest dana, i to pozitivnu, predstavlja svaki odobreni zajam, svaka najavljena pomoć. Kao da zemlja na ovom nivou razvoja ne može da živi od sopstvenih para. Parazitska orijentacija u poslednjoj deceniji ima svoju cenu.
Tadić se sada zaklinje da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Ali, kako će, u trenutku kandidature za EU, odgovoriti Briselu na pitanje: gde su granice Srbije? Već tada će, možda faktički ali jasno, morati da prizna Kosovo ili će Brisel odbiti molbu Beograda. Prosto je nemoguće da se jedna zemlja ozbiljno kandiduje za učlanjenje sa granicama koje joj velika većina članica EU ne priznaje. Bojim se da iza poraza u UN sledi definitivna kapitulacija na kosovskom pitanju. Ko kaže „A” obično mora da kaže i „B.
Najgore je, naravno, to što gubitak Kosova neće biti praćen dobitkom Evrope. Već nam je rečeno da ne treba da računamo na učlanjenje u sledećih od 10 do 15 godina. Parola „i Evropa i Kosovo” pretvorila se u „Evropa ili Kosovo?” da bi na kraju stigli do „ni Evropa ni Kosovo”.
direktor ekonomskih studija CLDS
Boško Mijatović
objavljeno: 08.09.2010.
