Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Avg.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Ekstremi i bez ekstremista
Na Sredozemnom moru ovih dana traje prvi neobjavljeni, indirektni, samo nekonfliktnim mislima i lepim željama ispunjeni – “sukob civilizacija”. Linija “fronta” proteže se duž plaža koje su, tradicionalno, zaposeli sezonski gosti sa severa i zapada, a koje sada u buljucima opsedaju nezvani gosti, izbeglice sa istoka i juga.
Kao retko kada, na istim talasima su se istovremeno sučelile dve “horde” koje funkcionišu na suprotnim “talasnim dužinama”. Iako između >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << njih gotovo da nema neposrednog kontakta, utisak namernika je da ukupna atmosfera prosto prašti pri spoju nespojivih migracija – jedne ka uživanju, a druge ka pukom preživljavanju.
Kontradiktornostima situacije doprinose i mediteranske lokacije, razapete između statusa “finansijskog pakla” i “raja za dušu i telo”, pri čemu i dok sebi moraju da “stežu kaiš” – drugima nude da se raspojasaju. Ujedno, talas prekomorskih izbeglica ka zapadnoj Evropi uglavnom dolazi iz zemalja čijim je traumama Zapad, na čelu sa Amerikom, u mnogome doprineo, tako da se nalet migranata može, delimično, doživeti i kao bumerang – usmerenje ka dobrima onih koji su im naneli zlo.
U takvim zapletima, Mediteran izrasta u novi važan simbol – ekstrema, fenomena koji se ispostavio kao najupečatljivije obeležje ovog veka. Prisetimo se da je stoleće počelo terorističkim udarima ondašnjih ekstremista, otetim putničkim avionima za Njujork i Vašington, da bi doguralo do stvaranja ekstremističke tzv. Islamske države, koja kao nova teroristička sila masovno kidnapuje nedužne i odrubljuje im glave.
Mediteran je, međutim, znamen druge, modernije, vrste ekstrema. Ekstrema bez ekstremista (mada i njih ima, mahom, izvan evropskih obala). Uporedo s pojačavanjem borbe protiv nasilnog ekstremizma, naime, poskočili su razni nenasilni ekstremizmi, u kakve bi moglo da se uvrsti i, nenamerno a neizbežno, suočavanje vrhunskog turističkog hedonizma i vrhunske patnje izbeglica, kojima se čak i ulazak u Srbiju čini kao zračak boljeg života.
Ekstremi se afirmišu, praktično, kao nova normalnost, u kojoj se odmerenosti i regularnosti svode na “neshvatanje realnosti”. Još pre nekoliko godina sam se priključio nalazima koji su upozorili na posledice takvih zastranjivanja. Uz ostalo: da ekstremno rastu socijalne razlike, s preteranim bogaćenjem minimalne manjine i siromašenjem ili stagniranjem maksimalne većine, što učestalo stvara eksplozivne, nacionalne pa i internacionalne, situacije; da su počinioci političkih i berzanskih slomova mahom nekažnjivi; da je preterano uplitanje finansijskih “magova” i “kumova” u odlučivanje izabranih organa vlasti, zbog čega raste nepoverenje u institucije sistema; da se ispaštanje za greške i grehe političkih i poslovnih lidera, svaljuje na nedužne mase; da se odgovornost za domaće krahove olako pripisuje strancima; kao i da se sve više krše principi i slobodne (i odgovorne) štampe i međunarodnog prava.
Kao svojevrsni ekstremi ispoljili su se i radikalno levičarski pokreti poput grčke Sirize (osvojila vlast) i španskog Podemosa (ima šanse da postane deo vlasti), kao i radikalno desničarske stranke za kakve važe lepenovski Nacionalni front u Francuskoj, pa i neke koje su učestvuju u vlasti ili su osetno povećale podršku birača u nordijskim zemljama, tradicionalno sklone levom centru. Ipak se kao oličenje jačanja ekstrema doživljava učešće milijardera Donalda Trampa u predizbornoj trci ka Beloj kući.
Iako niko od poznavalaca ne tipuje na njega kao budućeg predsednika Amerike, on u anketama dobija više podrške nego ijedan njegov rival unutar Republikanske partije, većinske u parlamentu, a opozicione šefu države Baraku Obami, u čijoj se Demokratskoj partiji, pak, kao favorit za stupanje na čelo SAD ističe Hilari Klinton. Trampov uzlet je, procenjuje se, posledica njegove prepoznatljivosti u javnosti, zasnovane na šou programima, a možda još više zbog toga što je uspeo da, kao pripadnik poslovno vladajuće elite, ubedi laike da je on, nalik njima, protivnik političkog establišmenta i “političke korektnosti”, pri čemu je sebi dao za pravo da političke lidere etiketira kao “budale”.
Javnim nastupima u predizbornoj kampanji, predstavio se, po mnogima pa i po dobitniku Nobelove nagrade za književnost Mariju Vargas Ljosi, kao “pajac s novcem”. A nedvosmisleno – kao šovinista kako po nacionalnoj (imigrante iz susednog Meksika je okarakterisao kao “lopove i silovatelje”), tako i po rodnoj osnovi (insinuirajući da mu je “neugodna” pitanja TV voditeljka postavljala zato što je “krvoliptala”).
U delu svetske i naše javnosti obnarodovano je zgražanje “da je Amerika spala na Trampa” i da je to “novi dokaz o njenom sunovratu”. Za takve slutnje, zasad, nema osnova u Americi, koja ne pokazuje većinsku sklonost da dotičnog izabere, ali su možda korisne da skrenu pažnju na poplavu šarlatana, spremnih da prodaju rog za sveću. A kojih se, realno gledano, na raznim stranama, pa možda i ovde, ekstremno ovajdilo više i od ekstremnog Trampa.
