Izvor: Politika, 18.Nov.2010, 02:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metodologija napretka
U većini slučajeva evropska ocena počinje time da je zabeležen „manji, neki ili ograničen napredak” ali ipak to ne bi trebalo da ohrabri
Prošle nedelje je objavljen Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije koji se po mnogo čemu razlikovao od izveštaja za prošle dve godine. Verovatno je ta razlika i uticala na to da se debata u medijima o njemu svede na najmanju meru ograničivši se na izjave zvaničnika o tome kako će se ekspresno svi „minusi ispraviti”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sa najavom donošenja upitnika od strane komesara Filea jasno je da će tada pozitivna tema zameniti negativnu a da nisu temeljno analizirane sve stavke iz novog izveštaja. On se sastoji iz niza nabrajanja pojedinih oblasti, što otežava jedan opšti uvid u stanje stvari i saznanje kako bi se sistem mogao unaprediti. A to je upravo ono što bi trebalo da nam bude najvredniji zaključak – kako promeniti metod rada države.
Prvo se mora reći da je teško i oceniti negativnim, iako ima dosta razloga za nezadovoljstvo u pojedinim oblastima. U većini slučajeva evropska ocena počinje time da je zabeležen „manji, neki ili ograničen napredak” ali ipak to ne bi trebalo da ohrabri neupućenog čitaoca jer je to u stvari fin evropski način saopštavanja da se skoro ništa nije pomerilo. Ko ne veruje može da pogleda izveštaj za Kosovo u delu koji se tiče borbe protiv korupcije, pa će videti da je i tamo zabeležen „manji” napredak. Neupitno pozitivna ocena se formuliše samo kada je primećen „značajni napredak” i to je prosto način čitanja ili šifrarnik kojim će države članice primati k znanju ocene Evropske komisije.
Najveći napredak Srbija je ostvarila na političkom polju – u odnosima sa svojim susedima i sa međunarodnom zajednicom. Na spoljnopolitičkom planu nema nikakvih problema, barem što se tiče izveštaja, što je naročito važno imajući u vidu turbulencije posle mišljenja Međunarodnog suda pravde. I ovo je veoma simptomatično da je ovaj rejon pozitivan jer je on praktično jedini koji nema nikakve dodirne tačke sa Vladom Srbije, odnosno znamo da se spoljna politika kreira i sprovodi na relaciji Predsedništva i MSP-a. Čim krenemo u onaj negativniji deo izveštaja videćemo da je on upućen na adresu Vlade Srbije.
Tu praktično nije bilo većih iznenađenja; sve ono na što su građanski sektor i stručna javnost upozoravali i potvrdilo se u izveštaju. Stručnjaci koji su upozoravali na nepostojanje jasnih kriterijuma u reizboru sudija su maltene bili kriminalizovani u medijima, gde su nazivani „Legijinim dobošarima” i Šarićevim advokatima. Jedini koji su prekršili zakon u tom slučaju su oni koji su neustavno i nezakonito formirali Visoki savet sudstva koji je izvršio reizbor suprotno Zakonu o sudijama. Zvaničnici ministarstva pravde su sve do objavljivanja izveštaja govorili da ne postoje primedbe EU i da nikakvih zvaničnih pisama upozorenja nije bilo. Slično tome je prethodilo i usvajanju čuvenog Zakona o informisanju koji je ove godine proglašen neustavnim od strane Ustavnog suda ali se i dalje sprovodi. Nije čak toliko problem kada vlada ne sluša stručnu javnost, već kada je u sporu i sa državnim telima poput zaštitnika građana, poverenika za informacije, Državne revizije ili Agencije za borbu protiv korupcije. Ovi organi su upozoravali na probleme u vezi sa Zakonom o zaštiti podataka, Zakonom o elektronskim komunikacijama, o nepostojećoj zaštiti lica koja prijave korupciju, o pritisku na nezavisna tela kroz izmene skupštinskog poslovnika, o neustavnoj dozvoli pojedinim funkcionerima da sede u više fotelja, o nezakonitim propisima vezanim za izbor nacionalnih manjina itd. Vlada ima očigledne probleme da sluša argumente i sugestije koji joj se možda ne sviđaju i to se takođe primećuje u izveštaju koji se tiču potpunog nestanka socijalno-ekonomskog dijaloga, što ipak začuđuje s obzirom na to da većinu u vladajućoj koaliciji imaju socijaldemokratske i levo orijentisane opcije.
Upoređivanjem pozitivnog i negativnog dela izveštaja može se zaključiti da problem postoji u načinu funkcionisanja vlade, njenoj koordinaciji i metodu rada. Razlog za to može ležati sa jedne strane u osećanju svemoći, nezainteresovanosti i bahatosti usled nedostatka realne opozicije ili, s druge strane, u osećanju nemoći, međupartijskim sukobima, slaboj međuresornoj koordinaciji usled velikog broja ministarstava i nedostatka političkog vođstva na čelu vlade. Takođe, i umor i nestručnost su očigledno prisutni u nekim oblastima. Premijer Cvetković, koliki god bio stručnjak, nije bio u stanju da spreči soliranja onih ministara koji su istovremeno i politički lideri što je urušilo njegov autoritet. Takođe, koliki god bio autoritet predsednika Tadića i njegova volja za reformama, on se ne može baviti tolikim brojem operativnih odluka a ne bi ni trebalo jer to vodi ka preteranoj centralizaciji i čistom predsedničkom sistemu. Najavljena rekonstrukcija vlade upravo treba da ide u smeru podizanja političkog autoriteta premijera, smanjivanju broja ministarstava i većoj pojedinačnoj odgovornosti ministara, što će uticati da budu malo spremniji za dijalog i oprezniji u svojim naumima.
direktor Centra za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 18.11.2010.
.jpg)
