Izvor: Vostok.rs, 17.Feb.2016, 21:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija ustavnih spoticanja i demokratije
Motri, kumašine, da se u nečemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim imamo posla.” Ova rečenica koju je knjaz Miloš Obrenović izgovorio piscu Sretenjskog ustava Dimitriju Davidoviću aktuelna je u svakoj etapi naše 180 godina duge ustavne istorije. Za to vreme u Srbiji, kako samostalnoj, tako i onoj u zajedničkim državama, smenilo se 13 najviših pravnih akata, a politička „spoticanja” i trzavice obeležili su njihovo usvajanje i primenu.
Nije to mimoišlo ni verovatno najvažniji ustav iz 1888, usvojen za vlade kralja Milana Obrenovića, čije su odredbe poput „vremenske kapsule” ostale ugrađene čak i u temelje danas aktuelnog najvišeg pravnog akta.
Da je 1888. godina bila ključna, smatra i dr Zoran Mirković, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. On podseća da je taj ustav Srbiji doneo parlamentarizam, političku odgovornost ministara pred skupštinom, organizovane političke stranke, veću slobodu štampe… Ipak, na snazi je ostao samo šest godina. Srušio ga je kralj Aleksandar Obrenović, u strahu da se Srbija ne pretvori u državu kojom bi vladali samo Pašićevi radikali.
Na značaj ustava iz 1888. ukazuje i prof. dr Vladan Petrov, Mirkovićev kolega s Pravnog fakulteta, koji ističe da se srpska ustavna istorija može podeliti na tri perioda. Prvi je, podseća, otpočeo 1808, ustavnim aktom donetim u ustaničkoj Srbiji, a okončao se 1918, stvaranjem Kraljevine SHS. Drugi period, od 1918. do 1990. godine, odlikuje utapanje srpske u jugoslovensku ustavnost.
Početak trećeg perioda, kako navodi Petrov, vezuje se za Ustav Republike Srbije od 1990, kojim je Srbija povratila određene elemente državnosti. Taj krovni pravni akt zamenjen je Ustavom iz 2006, kojim se Srbija, posle 88 godina, konstituisala kao samostalna država.
– Tri su „kamena međaša” naše ustavnosti. Prvi je Sretenjski ustav iz 1835, koji je, po rečima teoretičara države i prava Milovana Milovanovića, bio „mrtvorođen”, jer nikad nije primenjivan. Drugi je Ustav Kraljevine Srbije od 1888. kojim je, po rečima Slobodana Jovanovića, počelo doba „parlamentarnosti”. Treći je Ustav Srbije iz 1990, koji je donet kad se zajednička država raspadala. On je označio vraćanje tradicionalnim vrednostima liberalno-demokratske ustavnosti – političkom pluralizmu, podeli vlasti, vladavini prava – navodi Petrov.
1835–1888: „Konštitucija”, tursko mešanje i konačan poraz Porte
Zoran Mirković ukazuje da je, osim prosvećenog Dimitrija Davidovića, za nastanak Sretenjskog ustava bila značajna i Knez Miletina buna, kao i činjenica da je postojala struja koja se protivila Miloševom samodržavlju.
– Zbog svih tih prilika, o „konštituciji”, kako je u to vreme nazivan ustav, već se dugo razmišljalo, pa je, kao učenom pravniku i poznavaocu evropskih prilika, Davidoviću olakšan posao. Mogao je da taj dokument sačini za relativno kratko vreme, a opet tako da zadovolji i kneza Miloša i opoziciju. Istovremeno, izašao je u susret narodnim težnjama oličenim u čuvenoj glavi 11, nazvanoj „Opštenarodna prava Srbina”, gde se proklamuju sva ta prava pojedinca i lične slobode – ističe Mirković.
Značajno je i što je Sretenjskom ustavu naglašen princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Bio je „opasno” liberalan i nalik na francuski, pa je ukinut posle samo 55 dana, na insistiranje ne samo Visoke porte, već i Austrije i Rusije.
– Postoji mišljenje da je i knez Miloš jedva čekao da se otarasi Sretenjskog ustava, ali moguće je da bi on našao način da se obračuna s opozicijom i da je na snazi bio taj pravni akt – uverava Mirković.
Još jedna mana Sretenjskog ustava bila je nedorečenost u vezi s razgraničenjem ovlašćenja kneza i Saveta – kome članovi tog tela odgovaraju i da li knez može da ih smenjuje. Došlo je do novog sukoba Miloša Obrenovića i opozicije, a priliku je iskoristila Porta, nametnuvši 1838. četvrti hatišerif, poznatiji kao „turski ustav”.
Po slovu tog dokumenta, članovi Saveta nisu mogli da budu osuđeni i smenjeni dok se krivica ne dokaže pred Visokom portom, odnosno turskom vladom. To je i poslednji put da je Istanbul imao pravnu polugu da se ozbiljno meša u državne poslove Srbije.
Njegove odredbe poništio je knez Mihailo setom zakona usvojenim na Preobraženskoj skupštini 1861, koji formalno nisu bili ustav, ali su imali snagu najvišeg pravnog akta. Posle smrti ovog vladara donet je Namesnički ustav 1869, koji je predvideo nove slobode, od kojih neke ipak nisu suštinski primenjene, poput onih koje su se odnosile na štampu.
1888–1903: Radikali moćniji od kralja
Potpuna nezavisnost države stečena na Berlinskom kongresu 1878. i buran politički život oličen ponajviše u delanju konzervativne i liberalne političke grupacije, otvorili su teren za dalju demokratizaciju i evropeizaciju zemlje. Početkom osamdesetih pojavile su se i prve moderne političke stranke, pre svega Narodna radikalna i Srpska napredna stranka, a potom i liberali. To je bilo seme iz kojeg je 1888. za vreme vladavine kralja Milana Obrenovića nikao najuticajniji srpski ustav.
– Kao što je Sretenjski ustav bio liberalan i moderan za svoje vreme, slično je bilo sa ustavom iz 1888, koji je bio na tragu najsavremenijih evropskih demokratija. Pitanje je koliko je srpsko društvo tada još bilo spremno da primeni ovakvu vrstu parlamentarizma. Uz to, engleski ustav, čiji je model preuziman, podrazumevao je da postoji i Gornji dom, koji je mogao da ograniči nečiju ubedljivu većinu u Skupštini – ukazuje profesor Zoran Mirković.
Radikali su imali podršku oko 80 odsto politički opredeljenih žitelja Srbije, pa je kralj, kako bi smanjio njihovu prednost, uveo izvesna ograničenja prava glasa, tako da oni s najmanjim prihodima nisu mogli da izađu na birališta. Međutim, ni to nije mnogo pomoglo da se umanji uticaj Narodne radikalne stranke, koja je mogla da skoro sama popuni parlament i preuzme sva ministarstva i sudska odeljenja. Tako se princip podele vlasti sveo na jednopartijski sistem.
– Reminiscencije toga traju do današnjih dana, kad se aparat vlasti shvata kao partijski plen. Uprkos tome, ne bi trebalo zaboraviti da je taj ustav prvi put doneo pravilo da je vlada odgovorna i monarhu i parlamentu. Utvrđivana je politička, a ne samo eventualna krivična odgovornost ministara. Skupštini je povereno i usvajanje godišnjih budžeta. Bez podrške skupštine za proračun državne kase, vlada bi padala – kaže Mirković.
Ustav iz 1888. stekao je nadimak „radikalski”, a već 1894. oborio ga je kralj Aleksandar Obrenović. Elite se nisu bunile zbog takve odluke vladara, jer im nije odgovaralo ni da jedna svemoćna partija, uz to još i narodska, zameni monarha. Vraćen je na snagu Namesnički ustav iz 1869. godine, a 1901. donet je Aprilski ustav.
– Tad je prvi put uveden Gornji dom, ili Senat, upravo da bi se ograničila radikalska većina u skupštini, koja tada još nije bila podeljena na staro jezgro i „samostalce”. Taj ustav je protežirala i Rusija, kojoj je odgovaralo da se kralj Aleksandar ograniči i otrgne od austrijskog uticaja. Po slobodama, Aprilski ustav bio je na sredini između onog iz 1869. i onog iz 1888 – navodi Zoran Mirković.
I ovaj ustav bio je kratkog daha – zajedno s Gornjim domom, otišao je u istoriju već posle Majskog prevrata 1903. i smene dinastije. Tada je proglašen najviši pravni akt koji je faktički bio povratak na ustav iz 1888.
1921–1941: Ustav jednog „plemena” neprimenjiv na „Troplemeni narod”
Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević (Fotodokumentacija „Politike”)
Ustav iz 1903. ostao je formalno na snazi sve do 1921, a suštinski i dugo posle toga. Njegovi principi ugrađeni su u Vidovdanski ustav, izglasan 28. juna 1921. u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
– Odmah je nastao problem, jer su njegove odredbe prilagođene homogenoj i unitarnoj državi, a sada je trebalo da budu primenjene u zemlji koja je imala stranačke i nacionalne raznolikosti i šest pravnih područja. Teško je bio primenjiv na takozvani troplemeni narod, tako da su konflikti brzo izbili na površinu – objašnjava Zoran Mirković.
Srpske stranke, poput radikala, pa i demokrata, težile su unitarnoj državi, dok su predstavnici Hrvata, a donekle i Slovenaca, bili za konfederalni ili federalni koncept.
– Parlament je gubio snagu u nacionalnim trvenjima. Nije postojao široki konsenzus ni o osnovnim pitanjima. Vrhunac su bili hici Puniše Račića na hrvatske poslanike u Skupštini 1928. Posle toga, kralj Aleksandar Karađorđević uveo je diktaturu 6. januara 1929. Bila je na snazi do septembra 1931, kada je oktroisao ustav. Temelj tog „narodu podarenog dokumenta” bio je Zakon o nazivu i podeli Kraljevine Jugoslavije iz 1929. Tada su uspostavljene banovine, što je ostalo aktuelno gotovo do okupacije, s jednom bitnom izmenom 1939, kad je uspostavljena Banovina Hrvatska – navodi Mirković.
1947–2006: „Anemični” socijalizam i povratak identitetu
Period posle Drugog svetskog rata, kako ocenjuje Vladan Petrov, do 1990. karakterišu „anemični ustavi”, koji su bili uglavnom kopije saveznih ustava i nisu služili da jačaju, nego da „utope” državnost Srbije u Jugoslaviju.
– U tom smislu, Ustav Srbije od 1990. imao je ulogu da zaštiti Srbiju i njenu državnost od daljeg kopnjenja kroz jačanje statusa pokrajina i da je vrati na put proverenih ustavnih vrednosti. Po tome će Ustav od 1990. ostati upamćen više nego po Slobodanu Miloševiću, za koga je neopravdano vezivan i zbog koga je žestoko napadan. U svakom slučaju, ustavi i ustavnost Srbije od Sretenjskog ustava do danas daju dobar oslonac za definisanje i uobličavanje ustavnog identiteta Srbije kao moderne pravne države – zaključuje Petrov.
Nikola Belić,
Politika
