Izvor: Politika, 17.Jun.2015, 08:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li će Britanija napustiti EU?
Premijer Kameron zna da je britansko društvo konzervativno i da ne voli nagle statusne promene, ali i da ceni kad mu se ponudi mogućnost izbora
Ozbiljni koraci ka daljem proširenju Evropske unije definitivno se neće desiti pre referenduma u Britaniji o njenom daljem članstvu u EU. Iako deo domaće elite i javnosti i dalje veruje da je proces proširenja zasnovan isključivo na objektivnim kriterijumima i zaslugama pojedinačnih država kandidata, to naprosto nije tako. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za ostatak zapadnog Balkana, takozvanu otomansku grupu, članstvo u EU zavisi pre svega od dalje rekonfiguracije odnosa unutar ove organizacije i od geopolitičkih prilika u svetu. Ključni deo te slagalice je upravo status Britanije u EU. Zbog čega je ovo pitanje toliko važno i šta će biti konačni ishod?
Pre svega, od budućeg statusa Britanije zavisi suštinski karakter i pozicioniranje EU. Ukoliko bi Britanija istupila, EU bi postala organizovanija političko-vojna federacija, čije jezgro bi činio nemačko-francuski motor. Takva EU bila bi naklonjenija kompromisu sa Rusijom, ali i suspendovanju daljeg proširenja na obodu kontinenta, uključujući zapadni Balkan. Pojedine stare članice, poput Danske, Finske, Švedske, Holandije i Italije, tražile bi više autonomije i preispitivanje nekih elementa svog sadašnjeg statusa.
S druge strane, ostanak Britanije podrazumeva labavije organizovan evropski savez, koji će više predstavljati zonu ekonomske integracije, a manje političku uniju. Takva EU bi bila sklonija daljem proširenju, ali tu bi se radilo o različitim kategorijama članstva i o „Evropi u više brzina”. U ovom slučaju EU bi zadržala „atlantistički karakter”, Rusija bi bila percipirana kao glavni geopolitički izazivač, a na težini bi dobile Poljska, Rumunija, kao i večiti kandidat Turska. Dolazimo do glavnog pitanja, a to je šta su stvarni ciljevi Britanije i šta se želi ovim referendumom?
Naime, Britanija je još u „recesionoj fazi”, koja je usledila nakon razgradnje njenog kolonijalnog sistema i Suecke krize iz 1956. godine. Britanija više nikad neće biti najmoćnija država sveta, što je bila u 19. veku, od poraza Napoleona do ujedinjenja Nemačke i industrijskog uspona SAD. Britanija isto tako više nikad neće biti samo mlađi partner Americi, što je bila za vreme hladnog rata. Danas je svet mnogo složeniji i ima više geopolitičkih aktera, tako da će Britanija primeniti složeniju strategiju i dvodimenzionalnu spoljnu politiku. U ovom momentu ona drži sve opcije otvorene i balansira između specijalnog odnosa sa SAD i posvećenog učešća u EU.
Važan deo te strategije jeste formalni ostanak u Evropskoj uniji, ali uz očuvanje potpune autonomije u monetarnoj i imigracijskoj politici. Zato predviđam da će britanski premijer Kameron pozvati birače da glasaju za ostanak u EU na referendumu pre isteka 2017. godine, kao i da će rezultat biti ostanak u EU. U Evropi, naime, svi trendovi idu u pravcu geopolitičkih imperativa Britanije: ima još nesuglasica između Nemačke i Francuske u vezi sa ekonomskom politikom, tako da nema pritisaka na Britaniju da se dodatno harmonizuje; alijansa nemačko-francuskog motora sa Rusijom, na kraći i srednji rok, nije verovatna, tako da Britanija nije pod pretnjom jedne snažne centripetalne osovine sa kontinenta; na posletku, evropska monetarna i imigracijska politika sreću se sa više neuspeha nego uspeha, pa niko ne može politički da zameri Britaniji što ljubomorno čuva svoju autonomiju u ovim oblastima.
Istovremeno, iako su SAD nesumnjivo vodeća svetska sila, to nije ni nalik osećaju dominacije kao 1943. ili 1991. godine, kada je Britaniji jedini spoljnopolitički imperativ bio da bude najverniji junior partner. SAD imaju odlučujuću ulogu u međunarodnim odnosima, ali ne mogu samostalno da upravljaju globalnim trendovima, što Britaniji ostavlja dovoljno prostora da igra i na evropsku kartu, odnosno da koristi prednosti članstva nedovršene Evropske unije, bez pritiska da se odrekne svog suvereniteta. Ako joj odgovara trenutno stanje i u SAD i u Evropi, zašto se onda uopšte raspisuje referendum o ostanku u EU?
Radi se pre svega o taktičkom i unutarpolitičkom potezu Kamerona. Naime, kada je globalni trend u čitavoj Evropi socijalno nezadovoljstvo, identitetska kriza, kao i porast nacionalizma i ksenofobije, referendum o članstvu u EU je, s jedne strane. dobar ventil da se kanališe ovo nezadovoljstvo i zadrže frustrirani građani u postojećem institucionalnom okviru. S druge strane, dobija se aktivna legitimacija da se od Brisela traži garantovanje postojećih koncesija, uz simbolične dodatne mere. Kameron zna da je britansko društvo konzervativno i da ne voli nagle statusne promene, ali da ceni kad mu se ipak ponudi mogućnost izbora.
Britanija je epilog Evroazije i prolog Amerike, koja sebe doživljava kao žilu kucavicu zapadnog sveta, ali i kao svet za sebe, nezavisan od kontinenta i bivših kolonija. Britanija će nastaviti da čuva svoju samostalnost i da se prilagođava promenljivim okolnostima, balansirajući između slepog praćenja Amerike i bezrezervne posvećenosti Evropi, čuvajući sve opcije otvorene i ne spaljujući nijedan most za sobom.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
