Izvor: S media, 27.Sep.2010, 15:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedok saradnik u službi istine
Pravni institut poznat kao svedok saradnik ustanovljen je zakonom pre nešto više od sedam godina da bi pomogao utvrđivanju materijalne istine u sudskim procesima. Pokazalo se da je uloga svedoka saradnika u nekoliko velikih sudskih procesa bila od velike koristi u dokaznom postupku kao i za donošenje presuda.
U nedavno započetom suđenju Darku Šariću i njegovoj grupi kao svedoci saradnici pojavljuju se Nebojša Joksović i Radan Adamović od kojih tužilaštvo >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << i sud očekuju da daju krunske dokaze o kriminalnim delima te grupe. Joksović i Adamović postali su prvi svedoci saradnici posle niza godina bez te institucije u procesima za organizovani kriminal.
Kad je zakonom utvrđena uloga svedoka saradnika bila je predviđena i njihova potpuna abolicija od krivičnih dela koja su počinili kao pripadnici organizovane kriminalne grupe kojoj se sudi. U to vreme, svedok saradnik nije mogao da bude i šef te grupe, već samo njen pripadnik. Prema novim odredbama Zakona o krivičnom postupku, i vođa kriminalne grupe mogao bi da dobije status ali niko ko ga dobije ne može da računa na potpuni oprost kazne. Budući svedoci saradnici, u nagodbi sa tužilaštvom, mogu da očekuju samo delimično oslobađanje od odgovornosti i umanjenje kazne. Novo je i to što svedok saradnik može da bude i optuženi ali onaj ko je već osuđen a u međuvremenu se pokajao, želi da prizna dela koja mu se stavljaju na teret i doprinosi rasvetljavanju zločina koje je kriminalni klan počinio.
Ljubiša Buha Čume svakako je najpoznatiji srpski svedok saradnik ali ne i prvi koji je taj status dobio. U pogrešnim medijskim interpretacijama Buha je uvek navođen kao prvi iako je status dobio tek posle Zorana Vukojevića Vuka i Miladina Suvajdžiža, poznatog i kao Đura Mutavi. Iako je Buha za svedoka saradnika bio viđen još krajem 2002. godine, status nije mogao da dobije jer još nije bio donet zakon koji tu materiju reguliše. Po ubistvu premijera Zorana Đinđića, Buha je iz Slovačke, gde je dao iskaz tadašnjem specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću doveden u Srbiju i na status čekao do kraja novembra 2003. godine. Vukojević i Suvajdžić, koji su ughapšeni u akciji „Sablja“ status svedoka saradnika ipak dobijaju pre Buhe, u oktobru.
Svedočenje te trojice „pokajnika“ osvetlilo je mračnu stranu delovanja zemunskog klana i ubistva premijera Đinđića. Buha je priču o zločinima Dušana Spasojevića Šiptara otvorio, Vukojević je proširio a Suvajdžić utemeljio do najsitnijih detalja. O likvidacijama i otmicama pričao je Buha kome se Spasojević neprestano hvalio učinjenim a i sam je bio svedok deljenja novca od otkupa za otmicu Miroslava Miškovića. Vukojević je svedočio o svemu što se događalo unutar zidina zdanja u Šilerovoj ulici, o posetama političara, ljudi iz pravosuđa, estrade, policije kao i o prihodima koji su od prodaje droge pristizali u Spasojevićevu kuću.
Suvajdžić je bio detaljan u opisivanju svog „radnog mesta“. Ispričao je kako je zakupljivao stanove, „štekove“, kupovao mobilne telefone i kartice za jednokratnu upotrebu i automobile koji su koršićeni u izvršenju krivičnih dela. Sećao se svih brojeva pejdžera, mobilnih telefona i lažnih imena na svih sedam „falš“ ličnih karata koje je koristio.
Posle njih, status svedoka saradnika u istom procesu, dobio je i Dejan Milenković Bagzi koji je opisao likvidacije u kojima je učestvovao i pokušaj ubistva premijera Đinđića kod hale „Limes“.
Peti poznati svedok saradnik bio je Nenda Šare Škene, koji je u procesu za ubistvo Ivana Stabmolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi ispričao kako je Stambolić otet u Košutnjaku i likvidiran na Fruškoj Gori.
Iskazi svedoka saradnika potkrepljeni materijalnim dokazima i iskazima pojedinih optuženih u predkrivičnom postupku doprineli su izricanju osuđujućih presuda.
Među svedocima saradnicima mogao je da se nađe i bivši načelik Resora državne bezbednosti Radomir Marković. Sa njim je o statusu pregovarano posle hapšenja zbog sumnje da je učetsvovao u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine. Bio je petak kada je Marković tražio da se vidi sa tužiocem Prijićem kome bi ispričao sve što zna o tom zločinu i za to otpužio bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Posle vikend-posete branilaca, Marković u ponedeljak volšebno odustaje od priznanja. Do danas je ostalo nejesno zašto.
Posle ubistva Zorana Vukojevića Vuka, koji je kao i Ljubiša Buha Čume u junu 2006. odbio da potpiše sporazum o Programu zaštite i ostao bez policijske zaštite, obezbeđenju svedoka saradnika posvećena je veća pažnja. Neki od njih žive i rade u zemlji a neki se sa promenjenim identiteom nalaze van granica Srbije. Davanje informacija o njihovom kretanju, načinu na koji se obezbeđuju, broju pripadnika obezbeđenja, fotografisanje i objavljivanje njihovih fotografija kažnjivo je po zakonu.
Dejan St. Jeremić
