Izvor: BKTV News, 31.Maj.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poreska politika: (Ne)steži me tako čvrsto
Srbija je pred velikim dilemama. Da li primeniti dodatno „stezanje kaiša“ koje vodi povećanom siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj „epidemiji“ ili za narednih šest meseci provesti u „tunelu“ bankrotstva? Vlada Srbije je podeljena oko mera koje su predmet političke i ekonomske rasprave, ali i preporuka koje će doći iz MMF-a. Koalicija oko premijera Srbije Ivice Dačića (SPS-PUPS-JS) je protiv mera zamrzavanja >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << plata i penzija. Sa druge strane, ministar Mlađan Dinkić predlaže: „Da vežemo sudbinu zaposlenih u javnom sektoru za sudbinu zaposlenih u privatnom.
Treba da vidimo kako se kreću plate u privatnom, pa tek na bazi toga da tražimo formulu kretanja plata u javnom sektoru. U svakom slučaju, u naredne dve nedelje koalicioni partneri u Vladi Srbije razgovaraće o uštedama u budžetu. Najjača partija u vlasti SNS bliža je predlozima URS-a nego SPS-a, što predstavlja dodatnu teškoću u definisanju „krizne politike“ koja neminovno vodi u rebalans budžeta sa svim neželjenim posledicama po ekonomiju Srbije i standard građana.
Nepovoljna je situacija što se Srbija znatno zadužila od dolaska nove vlade (oko šest milijardi evra), a da nisu došle željene i obećane strane investicije koje bi pokrenule ekonomiju i smanjile društvenu napetost. Glavna politika sadašnje vlade usmerena je na „Briselski sporazum“ i borbu protiv korupcije i kriminala. Ekonomski sektor je ostao zapušten, kako zbog velikih „crnih rupa“ prethodne vlade, tako i zbog male ekonomske snage vlade da aktivira kako unutrašnje potencijale, ali i da se ozbiljnije pozicionira na tržištu kapitala EU i u okruženju Balkana. Restriktivne mere su nužne, ali se postavlja pitanje kako i koliko dugo bi se one mogle primenjivati?
Smanjenje ili zamrzavanje plata i penzija uz povećanje cene električne energije i drugih troškova, pre svega, hrane i poreza na imovinu građana, kao i veće oporezivanje doprinosa dovodi do kolapsa javnih institucija i širenje socijalne „epidemije po dubini“, pre svega u funkcionisanju javne uprave, državnih organa, prosvete i zdravstva. Sve to dovodi do pojačanja korupcije, ali i „sivog tržišta“ koji se tvrđim merama želi smanjiti. Sa uvećanjem poreza građani Srbije bi bili i finansijeri države, a onda bi država od tog novca plaćala javni sektor ili isplaćivala penzije. Dakle, prvo se „orobi“ građanin, a onda mu se novac vrati kroz male penzije i plate. Takav model je izvor autoritarnosti vlasti.
Dinkićev model je usmeren na građane kao „spasitelje“ države i vlasti, budući da sama vlast nije uspela da aktivira ekonomske i investicione mehanizme. Koliko je situacija loša ukazuje nam i prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić koji kaže da mu je ekonomija Srbije „noćna mora“ i da je spreman da izgubi izbore ukoliko je to dovoljna cena za bolji život građana. Jasno je da se neke bolne mere moraju aktivirati, ali je teško prihvatiti poreski namet na građane i istovremeno zamrzavanje plata i penzija. Obe mere teško mogu biti realizovane bez političkih potresa ili, čak, pada vlade. Put Srbije ka EU je dug, a kvalitet dijaloga sa MMF-om zavisi od dobre volje EU. Novčanik građana Srbije je sve tanji uz sve skuplju hranu i razne kućne i poreske namete.
Tomislav Kresović
Tweet
