Izvor: Politika, 10.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žutim „mercedesom” u smrt
Tužilaštvo za ratne zločine završilo istragu u slučaju trgovine ljudima, na potezu su Euleks i istražni organi Albanije
Tužilaštvo za ratne zločine rasvetlilo je do pojedinosti slučaj trgovine ljudskim organima na severu Albanije tokom 1999. godine. Posle godinu dana istrage, koja je krenula tragom navoda knjige „Lov”, Karle del Ponte, bivše haške tužiteljke, poznata su imena 20 Albanaca koji, prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podacima tužilaštva, stoje iza zločina kakve ljudski um teško može da zamisli.
„Naša istraga je gotova, završeno je 95 odsto posla. Prikupljena je velika količina dokaza, kao i izjave 134 svedoka. Identifikovano je osam žrtava zločina, mada se sumnja da ih je bilo oko 300. Sada su na potezu oni koji imaju nadležnost i mogu da uhapse osumnjičene, a to su Euleks i istražni organi Albanije ”, kaže Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine. On navodi da su osumnjičeni bivši pripadnici OVK i da neki od njih žive na Kosmetu, a drugi su u inostranstvu.
Dokumentacija za izvestioca Martija
U Beograd bi uskoro trebalo da doputuje Dirk Marti, specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Njemu će biti uručena sva dokumentacija koju je naše tužilaštvo prikupilo o trgovini ljudskim organima. Marti bi zatim mogao da zatraži da se istraga povede tamo gde su počinioci ovih zločina – na Kosmetu.
Spisima ovog predmeta pridružen je i transkript nedavno emitovane emisije novinara Bi-Bi-Sija Nika Torpa, koji je došao do očevidaca zločina nad Srbima. U emisiji je objavljen razgovor sa čovekom koji je bio zlostavljan u bazi OVK u pograničnom gradiću Kukeš u Albaniji.
„Video sam mnogo toga, video sam kako prebijaju ljude, bodu ih noževima, udaraju motkama. Video sam ljude koji ništa nisu jeli po pet, šest dana. Video sam ljude kojima su oblačili pancirna odela, a zatim pucali u njih da bi proverili da li su odela zaista neprobojna. Video sam kako ljude bacaju u grobove, kako ih tuku i ubijaju”, kaže jedan očevidac.
Ovaj čovek je rekao da su zatvorenici uglavnom bili Srbi i Romi, ali i kosovski Albanci, i to isključivo civili. Rekao je takođe da su neki zarobljenici bili prebijani i ubijani u bazi OVK, dok su drugi nekuda odvoženi u žutom „mercedesu”.
„Svaki put kada sam video žuti ’mercedes’, nekoga bi ubacivali u taj automobil, nakon čega ga više nikad ne bih video”, izjavio je ovaj čovek.
Teško da zdrav um može da zamisli
Žuti „mercedes” nije imao registarske tablice. Prema navodima Bi-Bi-Sija, ovaj automobil bi pokupio izvestan broj zatvorenika i odvezao ih nekud. Ljudi su zatim likvidirani, a njihova tela nikada nisu nađena.
„Kako biste se vi osećali kada biste videli ono što se tamo dešavalo, kada bi pred vama ubijali i zlostavljali ljude? To što sam tamo video nikada neću moći da zaboravim. Takve stvari ne mogu da se vide ni u filmovima. Takve strahote ne bi mogla da dočara nijedna kamera. To su zločini kakve ljudski um ne može da zamisli”, rekao je na kraju sagovornik Bi Bi Sija.
Za emisiju su govorili i bivši pripadnici OVK koji tvrde da su zgroženi onim što su činili neki njihovi saborci. Tragom informacije koju je dobio od jednog od takvih izvora, Torp stiže do niza prizemnih kuća u jednoj skrovitoj uličici u selu Junik. Prema tvrdnjama tih svedoka, OVK je držala zarobljenike u tim kućicama za vreme i po završetku rata. Isti izvor je rekao da je čuo vriske i zapomaganje zatvorenika i pristao da otkrije više pojedinosti zbog tereta mučnih osećanja, koja i danas u njemu izazivaju uspomene na prizore zlostavljanja.
„U ovom pomoćnom objektu bila je zatvorena grupa ljudi, uglavnom Roma, ali bilo je i Srba. Bili su zatvoreni u baraci. Mislim da ih je bilo između 22 i 25. Ne bih rekao da ih je bilo više od 25. U početku su ih držali u kući. Ali mislim da su naši komandanti, kada su čuli da će Kfor ići u obilazak sela, odlučili da ih prebace u pomoćni objekat iza kuće, iz koga, čak i da su hteli, nisu mogli da vide pripadnike Kfora, niti da znaju za njihov obilazak. Nikada ih kasnije nisam video, nikada nisam pročitao u novinama ništa o njima, tako da su oni verovatno naprosto nestali. Videli ste te planine. Ogromne su i nepregledne, ništa lakše nego da čovek u njima nestane. Niko nikoga tu neće da traži”, kaže bivši pripadnik OVK.
Čeku „nema uvid”
Prema svedočenju, kamioni su se kretali planinskim vrletima, prelazili albansku granicu i nastavljali put do tajnih zatvora i logora u kojima su držani oteti Srbi. Kukeš je bio važna strateška lokacija za OVK i baza koja se tu nalazila svakako nije mogla da bude tajna. Oružje, sanitetski materijal i lekovi, novac i tehnička oprema – sve je ovuda prolazilo, kao i stotine vojnika u pohodu na Kosmet.
Za emisiju govori i Agim Čeku, komandant OVK. Na pitanje da li mu je poznato da su u Kukešu ljudi držani u zatvoru, Čeku je odgovorio: „Ne. Pre svega, ja za vreme rata ni u jednom trenutku nisam bio na toj lokaciji. Sve vreme sam bio na Kosmetu, tako da nemam uvid u ono što se dešavalo u Kukešu, a nikada nisam ni čuo za tako nešto. Uopšte ne verujem u te priče.”
Čeku je rekao da je narod žarko želeo da se osveti za srpske zločine. Njegovog rođenog oca ubili su pripadnici srpskih paravojnih snaga. Ipak, po njegovim rečima, komandanti OVK su održavali disciplinu među svojim podređenima.
„Smatram da je naš rat bio veoma čist i znam da su pravda i istina na našoj strani. Zbog toga smo moje kolege i ja potpuno otvoreni za svaku vrstu istrage i izuzetno nam je stalo da se utvrdi istina, jer smo duboko uvereni da bi takva istraga potvrdila činjenicu da je OVK vodila čist rat. Tačno je da je bilo sporadičnih incidenata, ali niko ne može da kaže ko je to radio, ko je bio umešan u to. Poznato nam je da se neki Srbi i danas vode kao nestali, kao i to da je izvestan broj Srba ubijen, i nama je zbog toga žao”, kazao je Čeku.
Izvor koji je preživeo zatočeništvo u Kukešu rekao je da je čuo za postojanje još jednog tajnog zatvora u gradu Burelju u centralnoj Albaniji. Ovaj grad je stotinak kilometara udaljen od granice sa Kosmetom.
„Saznao sam to od ljudi koji su iz Burelja dovedeni u Kukeš, a potom nestali. Navodno su ih držali u nekim pećima, rernama, rupama u kojima niko ne bi opstao zbog nesnosno visoke temperature. Međutim, mi nismo mogli mnogo o tome da pričamo zato što su nas čuvari upozorili da će nas ubiti ako progovorimo o tome. Ali i to malo reči što smo sa njima uspeli da razmenimo, kao i to u kakvom su stanju bili, dovoljno je rečito govorilo o uslovima u zatvoru u Burelju”, kaže jedan od sagovornika.
Putovanje bez povratka
Druga dvojica svedočila su o zločinima u Burelju uz uslov da im identitet bude zaštićen. Jedan od njih bio je vozač u švercu oružja:
„Rekli su mi da treba da prevezem neke ljude u Albaniju. Bila su to trojica muškaraca, zarobljeni civili. Po njihovoj odeći bih rekao da su bili sa sela. Ruke su im bile vezane na leđima i pričvršćene za naslon sedišta. Ispred nas je išao automobil u kome su bila trojica kosovskih Albanaca. Iza nas se kretalo drugo vozilo, i u njemu su bila dva lica naoružana pištoljima.”
Ovaj izvor svedoči da su trojica zarobljenika odvezena u jednu privatnu kuću u blizini Kukeša, gde ih je dočekala grupa ljudi od kojih su dvojica bili lekari. Isti izvor je takođe rekao da je čuo da su ovi zarobljenici zatim prebačeni na drugu lokaciju u blizini grada Burelja, koji je od Kukeša udaljen stotinak kilometara. Drugi izvor rekao je da je bio u pratnji druge grupe zarobljenih Srba koji su prevoženi u kuću u okolini Burelja. Zaključio je da je celo to putovanje bilo veoma neobično.
„Kada smo dovezli prvu grupu sa Kosmeta u Burelj čuo sam da ih lekari pregledaju i da im uzimaju uzorke krvi. I vodili su računa da ih ne tuku i ne maltretiraju. To je bilo potpuno neobjašnjivo. Koga bi se još ticalo njihovo zdravstveno stanje? Kasnije sam nešto načuo o tome da se ovi zatvorenici, ili možda njihovi bubrezi, transportuju na aerodrom i zatim prevoze u Tursku”, rekao je taj čovek.
Tri odvojena izvora navode da su čuli da se zatvorenicima vade organi i da se prodaju za potrebe transplantacija koje su obavljane u inostranstvu. Sve je to delovalo prilično neverovatno i iskonstruisano. Ali, pre pet godina Misija UN na Kosmetu je pokrenula istragu da bi ispitala verodostojnost upravo tih navoda, u saradnji s Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu. Antropolog-forenzičar Hoze Pablo Baraibar vodi istragu. Posle nekoliko sati, na smetlištu nadomak kuće pronalazi medicinske epruvete i kesice s rastvorom za intravensku infuziju. U kući je utvrđeno prisustvo tragova krvi.
Dokazi prikupljeni na lokaciji u Burelju poslati su tribunalu za ratne zločine u Hagu i u međuvremenu su uništeni.
Neće da se upuštaju
Tribunal je odbio da potvrdi ili porekne ovu priču, uz objašnjenje da su pomenuti navodi deo istrage koja se vodi u Srbiji. Ali interni dokumenti pokazuju da su zvaničnici tribunala zaključili da nisu nadležni za ovaj slučaj. Dokumenti takođe pokazuju da je misija UN na Kosovu mogla da istražuje slučaj Burelj, kao i navode o tajnim zatvorima OVK u drugim delovima Albanije. Oni su odlučili da se u to ne upuštaju, zaključuje se u emisiji.
Šan Džons, iz organizacije Amnesti internešenel, kaže u emisiji da deo odgovornosti za ove propuste snosi NATO, jer je ta organizacija potpuno ignorisala pitanje bezbednosti civilnog stanovništva na Kosmetu nakon završetka rata. To se naročito odnosi na ugrožene manjine kao što su Srbi.
„Mislim da je najneverovatnije od svega to što su predstavnici međunarodne zajednice, pre svega Kfor, a potom Unmik, poslati na Kosovo da stvore miran i bezbedan ambijent za život, a ova zlodela su se dešavala pred njihovim očima. Dok sam u februaru boravila na Kosmetu, razgovarala sam sa mnogima koji su mi kazali da su baš tog jutra išli u najbližu bazu Kfora da prijave nestanak brata, oca ili nekog drugog člana porodice. Dok sam bila u Srbiji, razgovarala sam sa rođacima onih Srba koji su ostali na Kosmetu, verujući da će ih međunarodna zajednica zaštititi. Danas smo svedoci ogromnog neuspeha UN da zaštite manjinske zajednice od kršenja ljudskih prava, a upravo je međunarodna zajednica bila dužna da ih zaštiti svojim prisustvom”, tvrdi Šan Džons.
Dorotea Čarnić
-------------------------------------------
Baraibarova istraga
Pre šest godina Ujedinjene nacije su pribavile svedočenja o mučenjima i ubistvima koja su se događala u bazi OVK u Kukešu, ali i u nizu drugih tajnih zatvora širom Albanije. Ekipa Bi-Bi-Sija imala je uvid u dokumente misije UN na Kosmetu i tribunala UN u Hagu, koji potvrđuju pomenuta svedočenja.
Televizija navodi da je Hoze Pablo Baraibar, peruanski antropolog forenzičar koji je bio šef Kancelarije UN za nestale osobe na Kosovu i Metohiji, proveo pet godina otkopavajući grobove u potrazi za nestalima na Kosmetu i u Albaniji. Baraibar ističe činjenicu da su UN bile obaveštene o ovom slučaju još 2003. godine. Interni dokumenti potvrđuju da je policija UN na Kosmetu utvrdila da postoji dovoljno dokaza za pokretanje predmeta. Ipak, nikada nije sprovedena valjana istraga.
[objavljeno: 11/04/2009]
