Izvor: Politika, 13.Apr.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin kao izdaja vere
Mržnja često blokira duboki osećaj religioznosti, kaže haški duhovnik Vojislav Bilbija
Stav crkve prema ratu jeste da se moraju braniti zemlja i svoji mili i dragi, jer nije greh braniti svoj narod i domovinu, greh je kada se pređe ta linija, kada se ta odbrana ostrasti i izgubi svoj smisao, kaže za „Politiku” protojerej stavrofor Vojislav Bilbija, paroh roterdamski i duhovnik haški, objašnjavajući kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se prelazi granica između vere i nasilja, odnosno zločina. I kada se ideje ljubavi, mira i tolerancije koje propoveda većina religija – pretvore u svoju puku suprotnost.
– U srednjem veku vodili su se verski ratovi na svim mogućim stranama i svi su tvrdili da su u pravu. Uzimali su božju pravdu u svoje ruke. Ognjem i mačem pokušavali su da je realizuju i utvrde piramidalno božje carstvo među ljudima na zemlji. Kada kažem piramidalno, onda mislim na ustrojstvo zapadne crkve, gde su u suštini bili pokušaji da se nebesko carstvo potvrdi i organizuje na zemlji. Izrodilo se, nažalost, u jednu nepravdu i verske ratove. Dovoljno je setiti se inkvizicije, istrebljenja patarena odnosno bogumila, katara... – objašnjava Bilbija.
U poslednjim ratovima na Balkanu, zbog loše obaveštenosti mladih ljudi i nedovoljne verske zrelosti i poznavanja vere, kao i načina njenog primenjivanja u svakodnevnom životu, pa i u samom ratu, dolazilo je do strašnih deformacija, napominje duhovnik haški Vojislav Bilbija, inače svakodnevno u prilici da se zagleda u dubinu duše osumnjičenih za ratne zločine kojima se sudi u holandskoj prestonici:
– Kao fakt i rezultat rata, pojavljuje se mržnja. Ona je bila potpirivana medijima, na mnoge načine naduvavana, pa je ta mržnja često blokirala duboki osećaj religioznosti i primene vere u našem tradicionalnom čojstvu i junaštvu. Junaštvo je hrabrost i snaga u otporu prema protivniku, a čojstvo je snaga u samokontroli, čuvanje drugih od sebe.
Taj barometar, „skazaljka” stanja čojstva i junaštva, u poslednjem ratu kod mladih ljudi, u određenim momentima je otkazivala, bivala poremećena ostrašćenošću, mržnjom i egocentričnim, patološkim zadovoljstvom da činiš zlo, dodaje protojerej stavrofor Bilbija.
– Ali, ne obično zlo u osveti, već ostrašćeno, često uzdignuto alkoholom ili drogom, gde se gubi i sam smisao rodoljublja i odbrane otadžbine. Za to kažemo da je delo negativnog duha, đavolsko delo. Njegov posao je da zamađija, hipnotiše, zamagli i pruži lažni osećaj da činiš nešto dobro, a u stvari upao si u duboki greh i zločin. Oni kao hipnotisani čine zločine, pod jednim patološkim ushićenjem istog. Uzrok je uvek u dubini ličnosti, kao proizvod duboke gordosti i egocentričnosti. Svako od njih želeo je da bude junak, da bude veliki, i to ih izbaci iz normalnog ophođenja čojstva i junaštva. Nema ni jedne strane u ovome ratu koja nije u većoj ili manjoj meri osetila ovaj proces stvaranja zločina – navodi haški duhovnik.
Zorica Kuburić, sociolog religije i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, podseća da je upravo izašla knjiga akademika Ivana Cvitkovića, koja se bavi sociološkim pogledima na religiju i naciju. U njoj se postavlja pitanje kako je moguće da religije koje propovedaju ljubav i mir, poput hrišćanstva ili islama, budu zloupotrebljene u funkciji nasilja.
– Cvitković kaže da je nasilje zapravo izdaja religije. Kao što religija spaja ljude sa Bogom i međusobno, tako i ljubav spaja ljude. I onda, kada muškarac i žena zarate, onda on u ime ljubavi postaje nasilnik i to se pretvori u izdaju ljubavi, kao što je zločin izdaja religije. Terorizam, verski ratovi i inkvizicija nisu više religija, već patologija. Kao što ne možemo okriviti ljubav za nasilje koje se desi među partnerima, tako ne možemo kriviti ni religiju za nasilje koje se u njeno ime sprovodi.
Istoričar Srđan Cvetković napominje da se ovaj problem ne odnosi samo na religiju.
– Imamo primer komunizma, pojedini filozofi nazivali su ga i „novim hrišćanstvom”, koji na papiru propoveda ideje zemaljskog raja, a u praksi se izvrgao u suštu suprotnost. Isto tako, bombe su sipane i u ime demokratije, kao što se ubijalo i u ime hrišćanstva. To je često samo zavesa iza koje se kriju ljudi loših namera i ovozemaljske, krajnje prizemne grupe koje ostvaruju svoje interese. I kada se to posmatra sa strane, ljudi pripisuju zločine samoj religiji, ali to sa njom kao takvom nema veze. Tu je bitno i stanje svesti ljudi koji to čine, jer verski fanatizam zavisi od nivoa emancipacije jednog društva. Uvek će se naći neko ko je spreman da zloupotrebi ideje demokratije ili vere, jer je to deo grešne ljudske prirode – objašnjava istoričar Cvetković.
Bojan Bilbija
-----------------------------------------------------------
Pravi vernici nisu nasilni
Zorica Kuburić deli vernike na dve grupe, na legaliste, odnosno formaliste i, sa druge strane, suštinske vernike. Kako objašnjava, suštinski vernici daju značaj Bogu, ljubavi i toleranciji, pre nego slovu verskog zakona, dok ovi drugi, legalisti, odnosno nezreli i nesigurni vernici, pripadaju jednom kolektivnom mentalitetu koji je u stanju da proganja pojedince koji se usuđuju da misle svojom glavom.
– Pravi vernici nikada nisu nasilni, jer je religioznost proces sazrevanja u kome pojedinac prolazi kroz različite faze i najveća dobit u svakoj religiji je to što čovek ostaje gospodar svog ponašanja – objašnjava naša sagovornica.
objavljeno: 14.04.2012
