Izvor: RTS, 03.Jun.2013, 17:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto Tribunala, finansirajmo istoriju
Ambicija Haškog tribunala da u državama naslednicama bivše Jugoslavije odigra ulogu pomiritelja ne poseduje realističnu osnovu. Kao dokaz tome može poslužiti pogled u prošlost na Nirnberške procese. Više koristi donelo bi ulaganje u solidno pisanje istorije.
Nirnberg 1945. godine bio je jednostavniji. Prvo, tada su pobednici sudili pobeđenima i drugo, radilo se o kazni, a ne o pomirenju. Nirnberški sud za ratne zločine imao je drugačiji fokus nego Haški tribunal za >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije.
Hag je od početka želeo nešto drugo, nešto više od Nirnberškog suda, koji se koncentrisao samo na krivicu i kaznu. Ideja s Hagom, pogrešna, kako se ispostavilo, bila je: Ne samo da se tu neće deliti "pobednička pravda", već će njegovi procesi stvoriti pravnu osnovu za pomirenje između bivših neprijatelja.
Bez pravde, nema mira: Bila je to ideja na kojoj je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 1993. godine osnovao Tribunal u Hagu.
Model individualne terapije
Iako suštinski drugačiji, Nirnberg i Hag pokazuju i neke sličnosti. Da budemo iskreni, i u Hagu se ponekad praktikuje "pobednička pravda". Nije li glavna tužiteljka Karle del Ponte u svojim memoarima priznala kako je "iz pragmatičnih razloga" odustala od istraživanja NATO bombardovanja Srbije? Ali, generalno se i za Hag može reći ono što je Tony Judt rekao za Nirnberg: "To su pravi procesi pravim zločincima".
Ono što im je definitivno zajedničko, to je "ideološki višak", pokušaj da se kroz njih deluje narodno-pedagoški. Taj ideološki višak u Nemačkoj se tada zvao "reedukacija" i služio je da se ratni događaji dokumentaristički obrade i prenesu u filmske i školske programe.
U slučaju Haškog tribunala, taj ideološki dodatak zove se "outreach", što znači, kroz očekivanu "pedagošku" neutralnost suda, društva bivše Jugoslavije bi polako razvila osećaj poverenja, prihvatila njegovu mirovnu ulogu i "pružila ruke" jedna drugoj.
Međutim, nakon dvadeset godina postojanja, jasno je da jaz između ambicija suda i interpretacije onoga što on radi, nigde nije tako veliki kao u zemljama zbog kojih je on i osnovan.
Hag, dve decenije posle: Rovovi između tamošnjih naroda samo su produbljeni. Nikoga nije pomirio, naprotiv. Ali, da li je pomirenje uopšte i trebalo da bude njegov zadatak?
Ideja "transnacionalne pravde" kaže da jeste - reč je o anglosaksonskoj pravnoj školi, koja polazi od toga da se sudskom obradom traumatskih iskustava kolektivnog nasilja može doći do pozitivnih društvenih promena. Metod je u sledećem: sudski procesi se postave kao "pravno pričanje priča" (legal storytelling), što sa svoje strane kod traumatizovanih kolektiva stvara zajednički psihološki prostor u kome oni mogu "preraditi" ratne događaje i zakoračiti stazom pomirenja.
Navodno, na taj način se mogu inicirati "trenuci istine", čak čitave "socijalne drame" u sudskoj dvorani, koje bi opet trebalo da pokrenu postupak širih društvenih refleksija, a one sa svoje strane pomirenje.
Uzor za tu vrstu "reinterpretacija" i "učenja" treba očito više videti u oblasti individualne psiho-terapije (Frojd govori o "sećanju, ponavljanju, unutrašnjoj psiho-obradi"), nego u istorijskim iskustvima suđenja za ratne zločine.
Kada je reč o Haškom tribunalu, gotovo da nije promenio ništa u načinu kako se doživljavao i doživljava rat u pogođenim zemljama.
Treba naglasiti realnu činjenicu da za sve strane bez izuzetka, on važi kao politički sud Zapada.
Ilustracija: Za Srbe su sudske presude njenim građanima dokaz antisrpskog stava Tribunala. S druge strane, nesrbi doživljavaju te presude kao dokaz opšte srpske krivice za rat, ili čak njihov nacionalni "genocidalni karakter". Ako neki Srbin dobije oslobađajuću presudu, to se u njegovoj domovini doživljava kao dokaz da su i sve ranije presude Srbima bile bez osnove. Hrvati i kosovski Albanci opet, interpretiraju tu oslobađajuću presudu Srbinu kao dokaz političkog karaktera Tribunala, njegove uloge da "balansira" i "ujednačuje", a ne da deli pravdu.
Ukratko: na osnovnim nacionalnim linijama iterpretacije, na istorijskom narativu prošlih ratova Tribunal nije promenio ništa - ili, ništa na bolje.
Navika samoviktimizacije
Nije to ništa što bi bilo tipično samo za Haški tribunal. Ni Nirnberški procesi nisu doveli do kritičkog samoispitivanja, niti su vodili ka širem društvenom procesu "učenja". Čak naprotiv.
Veliki deo javnosti bio tada je bio koncentrisan, ne na to da nešto "nauči", već samo na to kako da demantuje "kolektivnu krivicu" koja je navodno virila između redaka Nirnberških procesa.
Sve do šezdesetih godina u Nemačkoj jasno je dominirao diskurs samoviktimizacije. U Austriji čak do osamdesetih.
Slično kao što se danas na prostorima bivše Jugoslavije za rat krive "političari" i nacionalizam - sa stanovišta praktičnog pomirenja sasvim opravdani refleks - u Nemačkoj je krivica do šezdesetih godina pripisivana nacistima ili još jednostavnije - Hitleru koji su naterali malog čoveka da odradi ulogu žrtve.
Potencijal arhiva sećanja
Istoričar Norbert Fraj video je u Aušvic sudskim procesima (1962 - 1968) prvu ozbiljnu prekretnicu za Nemačku.
Ali, treba reći da nisu sami procesi po sebi bili odlučujući, već promena širih društvenih uslova. Jer, sa promenom vrednosnih sistema u društvima šezdesetih godina, u potresima koji su bili inscenirani kao konflikt generacija, došlo je do drugačije senzibilizacije prema temama koje su ležale u jezgru tih procesa.
Odjednom se više nije radilo o "kolektivnoj krivici", već, kako se moglo čuti, o tome da prošlost treba "obraditi", "preraditi", "prevazići". Kao povod služili su "skandali" kada bi postalo "javno" ono što do tog trenutka navodno nije bilo "javno", da su neki pripadnici nacističkih elita nastavili karijere i u posleratnim društvima.
Ako je to neposredno posle rata Nemcima izledalo kao normalno, u šezdesetim godinama im je odjednom postalo sramotno i neizdrživo. I to je bio trenutak koji je počeo da zatvara rane rata, a ne suđenja, ne Nirnberški ili Aušvic-procesi.
Taj trenutak nastupiće i u državama naslednicama bivše Jugoslavije - trenutak kada se tamošnja društva više neće zadovoljavati nasleđenim modelima tumačenja prošlih zbivanja.
I tek tada, tek će to biti prilika da Haški tribunal konačno odigra pozitivnu ulogu u pomirenju nekadašnjih protivnika. Kako? Kao čuvar ogromne arhivske građe koju je skupio tokom vremena.
Taj sirovi materijal treba srediti i istorijski obraditi. Neverovatno je koliko jedna profesionalna istoriografija može da pomogne u zarastanju kolektivnih rana.
Ali, da li zemlje naslednice Jugoslavije raspolažu neutralnom, ideološki čistom istorijskom naukom? Ako ne, trebalo bi finansijski uložiti u njenu profesionalnu emancipaciju. Ta bi finansijska pomoć piscima istorije na jugoslovenskom prostoru već sada trebala početi da teče - tu se i bukvalno radi o investiciji u budućnost.
Prevela Vesna Knežević
