Izvor: Politika, 15.Apr.2013, 15:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Haški tribunal – sud ili inkvizicija
Vladimir Vukčević: Ako se predlog o služenju kazni u svojim zemljama i usvoji, treba imati u vidu državljanstva haških optuženika. U Tribunalu je najviše bosanskih Srba koji bi, u slučaju prihvatanja ovakve inicijative, mogli da budu vraćeni u BiH. To je jedna od zamki koju treba imati u vidu.– Novak Lukić:Suština suda je da se krivično utvrdi nečija odgovornost, to je primarni cilj Tribunala, a pomirenje bi bilo posledica, ako se taj cilj ostvari. Mi insistiramo da se Tribunal >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ocenjuje kroz procesno-pravni rad
Na prošlonedeljnoj debati pred Generalnom skupštinom UN, predsednik Srbije Tomislav Nikolić žestoko je kritikovao rad Haškog tribunala. Iz Njujorka je u svet otišla ocena da se haški procesi mogu staviti u istu ravan s procesima koje je vodila inkvizicija, da su vođeni bez pravde, da su kod Srba izazvali frustriranost i depresiju, a kod Hrvata i Bošnjaka podstakli egzaltiranost i trijumfalizam.
Da li je Haški tribunal, umesto kažnjavanja počinilaca ratnih zločina i pomirenja među narodima, imao suprotan efekat, čime su bile motivisane takve odluke, šta možemo da očekujemo u postupcima koji su u toku i da li će debata u UN imati uticaja na rad Tribunala ubuduće, za „Politiku” govore Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, i Novak Lukić, advokat i predsednik Asocijacije branilaca pred Haškim tribunalom.
Vukčević: Sazivanje debate u Ujedinjenim nacijama pokušaj je da se ukaže na propuste Haškog tribunala kojih je uistinu bilo i na koje smo mi u Tužilaštvu ukazivali i reagovali – da suđenje Šešelju predugo traje, na nepravedne odluke u slučajevima Haradinaj, Gotovina i Markač, kao i na katastrofalnu zaštitu svedoka.
Lukić: Mi smo podržali održavanje debate i priložili smo dokument o tome, jer smatramo da Generalna skupština UN treba da se bavi radom svih međunarodnih sudova koji su pod njenom kapom. Nije ovo prvi put da se pred UN kritikuje rad Haškog tribunala. I pred Savetom bezbednosti, tokom podnošenja polugodišnjih izveštaja, čule su se vrlo oštre kritike od strane Rusije, kao i od strane potpredsednika Vlade Vučića koji je govorio slično onome što smo prošle nedelje čuli od predsednika Nikolića. Dobro je da se ocena o radu Tribunala čuje pred Generalnom skupštinom zato što ona bira sudije Haškog tribunala.
Politika: Kako komentarišete Nikolićevo poređenje tog suda sa inkvizicijom?
Vukčević: Mislim da je to bilo preterano. Postavlja se pitanje potrebe za Haškim tribunalom. Kada političke elite nisu bile u stanju ili nisu želele da sankcionišu ratne zločine, njegovo osnivanje bio je logičan odgovor na ovu činjenicu. Ipak, treba podsetiti na početak rada Tribunala i ogromnu pažnju u predmetu protiv Slobodana Miloševića, koji je u velikoj meri uticao na diskriminaciju u pogledu vođenja istraga. Iz kasnijih materijala, izjava i knjige tužiteljke Karle del Ponte saznali smo da su istrage protiv ratnih vođa drugih nacija pokrenute tek na njeno insistiranje u kasnijoj fazi rada. Istrage protiv Franje Tuđmana, Ante Gotovine, Ramuša Haradinaja, Alije Izetbegovića i drugih vođene su s mnogo manje truda i oni predmeti koji su došli do presude završeni su katastrofalno za Tužilaštvo. Teško je bilo javnosti u Srbiji da ne primeti nedoslednosti u postupcima, pa i da je u optužnici protiv Gotovine Tužilaštvo navelo samo 31 žrtvu ubistava tokom „Oluje” iako je objavljen spisak od 1.712 ubijenih Srba. I s toliko kontroverznih odluka, Haški tribunal bio je neophodan u trenutku kada na ovom prostoru nije postojala politička volja da se kazne počinioci masovnih ratnih zločina.
Politika: Da li debata o Tribunalu može da pomogne Srbima protiv kojih su u toku postupci, kao i u dobijanju odobrenja da haški osuđenici mogu da služe kazne u Srbiji?
Vukčević: Ova inicijativa nije nova. Rasim Ljajić i ja smo to pokrenuli još 2006. godine. Fausto Pokar je tada bio predsednik Tribunala i mi smo imali ideju koju smo izložili Karli del Ponte. Rekli smo da bi to bilo i značajno za Tužilaštvo da mi budemo inicijatori i da sve bude pod kontrolom međunarodne zajednice. Oni su bili dosta predusretljivi. Posle izvesnog vremena, Ljajić mi je rekao da je Vojislav Koštunica, tadašnji premijer, rekao da želi da bude nosilac tog projekta. Karla del Ponte je posle toga odustala. Ipak, mislim da je presudan momenat bio bekstvo Radovana Stankovića iz zatvora u BiH.
Lukić: S pozicija odbrane, mi podržavamo tu inicijativu, ali je rešenje komplikovano jer o tome odlučuje generalni sekretar po prethodnom mišljenju kolegijuma sudija Haškog tribunala. Ako velike sile stanu iza takvog predloga, on će biti usvojen. To će biti politička odluka.
Politika: Kao jedan od razloga zbog kojih je predlog ranije odbijen naveden je strah da će haški osuđenici u Srbiji imati status nacionalnih heroja.
Lukić: Da, ali i to što je Radovan Stanković, čiji je predmet iz Haškog tribunala upućen u BiH, uspeo da pobegne. To je izazvalo veliki revolt i tumačenje da zemlje u regionu nisu u stanju da sprovedu sankcije. Da su druge zemlje regiona zajedno pokrenule tu inicijativu, to bi imalo mnogo veći efekat.
Vukčević: Ako se predlog o služenju kazni u svojim zemljama i usvoji, treba imati u vidu državljanstva haških optuženika. U Tribunalu je najviše bosanskih Srba koji bi, u slučaju prihvatanja ovakve inicijative, mogli da budu vraćeni u BiH. To je jedna od zamki koju treba imati u vidu.
Inicijativa se odnosila na naše generale Dragoljuba Ojdanića, Vladimira Lazarevića, Sretena Lukića, Nebojšu Pavkovića, Vlastimira Đorđevića, kao i na Nikolu Šainovića
Politika: Posle ove debate, da li očekujete bilo kakve promene u odnosu međunarodne zajednice prema Srbiji?
Lukić: Mislim da je vrlo važno da se čula ta reč u takvom forumu. Da li su te reči isključivo izrečene za istoriju ili bi mogle da utiču na našu trenutnu reputaciju, pitanje je za političare. Reč pomirenje, kao jedan od tri razloga zbog kojih je ustanovljen Haški tribunal, politička je stvar. Suština suda je da se krivično utvrdi nečija odgovornost, to je primarni cilj Tribunala, a pomirenje bi bio posledica, ako se taj cilj ostvari. Mi insistiramo da se Tribunal ocenjuje kroz procesno-pravni rad. Ciljevi Tribunala mogu da imaju smisla samo ako idu redosledom da se utvrdi istina, da to utiče na pravdu za žrtve, da žrtve shvate da ako je neko oslobođen, on zaista nije kriv, a ako je oglašen krivim, onda treba da bude osuđen. Tek to može da utiče na neko političko pomirenje. Haški tribunal donosio je presude koje nisu uvek donele zadovoljenje pravde. U mnogim oslobađajućim presudama, utvrđeno je da su zločini učinjeni, ali da optuženi nisu krivi. Ako sudija to kaže, onda je sud u problemu.
Politika: Kakva je poruka takvih presuda?
Lukić: To znači da su optuženi pogrešni, a ne pravi ljudi i to je gorčina koju naš narod oseća. Utvrđeno je da su zločini nad Srbima počinjeni, ali pravi krivci nisu kažnjeni. U tom delu će ostati mrlja. Zato je teško doći do pomirenja. Zanimljivo je da se i kod nas i u Hrvatskoj odnos prema Tribunalu menjao kako su se nizale presude. U kratkom periodu donete su odluke koje su za nas bile dobre. Šljivančanin je dobio reviziju, Haradinaju je ukinuta oslobađajuća presuda, Gotovini je izrečena prvostepena osuđujuća presuda. Tada je slika u našem narodu počela da se popravlja. A u Hrvatskoj, pred žalbenu presudu Gotovini, gnev i rečnik prema Tribunalu bili su nezapamćeni. Sada slušamo hrvatskog predstavnika na debati koji je potpuno promenio ton samo na osnovu jedne presude.
Politika: Kako tumačite nedolazak predsednika Tribunala Teodora Merona i poziv SAD na bojkot debate, kao i to što su se bojkotu odazvale samo Kanada i Jordan?
Vukčević: Predsednik Tribunala nije došao na raspravu pred organom koji je učestvovao u njegovom izboru. Na ranije kritike je odgovarao da je Tribunal sud zakona, čije odluke zavise od načina na koji Tužilaštvo postavi optužbu. Takav odgovor teško može da zadovolji narod koji oseća nepravdu i mislim da će nedolazak na raspravu samo još više podstaknuti osude Tribunala u srpskoj javnosti.
Lukić: Njegov stav da je Vuk Jeremić sazvao tu debatu povodom presude Gotovini može da se objasni. Svi mi bismo voleli da je ta debata organizovana pre te presude. Onda bismo imali jednu objektivniju sliku, ali pre Jeremića očigledno je da nikom nije palo na pamet da tako nešto organizuje.
Vukčević: Meron je mogao da shvati da se na debati preispituje njegova odgovornost kao predsednika veća u tom predmetu i nije hteo da dovede sebe u defanzivan položaj.
Lukić: Meron je prisutan kada Tribunal podnosi šestomesečni izveštaj. I na tim sednicama, Vučić i Čurkin su kritikovali tu presudu u njegovom prisustvu, tako da ne verujem da je sada imao neprijatnost da se pojavi.
Politika: Kakvo će biti nasleđe Haškog tribunala?
Lukić: Dokumenti koje je pribavio Haški tribunal značajni su za istoriju. Zapisnici VSO za koje smo se svi mi plašili da su vrlo kompromitujući za našu državu postali su ključni oslobađajući materijal za Perišića.
Vukčević: Mi imamo oficire za vezu i iznenađen sam obiljem materijala za koje nismo znali da postoje. Volšebno su nađeni dokumenti koji su krivicu prebacili na ljude koji su mrtvi, ali su ukazali na prave krivce.
Politika: Kako ste doživeli izjavu predsednika Nikolića da su branioci u haškim predmetima pod kontrolom Tribunala?
Lukić: Mene je pogodila ta rečenica predsednika Nikolića. Tačno je da nas finansira Tribunal. Ja sam se sve vreme u postupku protiv Momčila Perišića borio da dokažem da činjenica da je Jugoslavija plaćala oficire VRS ne znači da ih je imala pod kontrolom i dokazano je da to što ih je naša država plaćala nije značilo da je imala uticaja na njih. Mi se trudimo da postupamo profesionalno i isključivo u interesu klijenata. Čak i da smo dobijali pomoć od države, kao hrvatski branioci, a nismo, država ne bi mogla da kontroliše naš rad.
Vukčević: Da je u presudi Perišiću došlo do osuđujuće presude, Srbija bi pred Međunarodnim sudom u parnicama s Hrvatskom i Bosnom bila u mnogo gorem položaju. Mislim da ste u odbrani Perišića učinili mnogo više za Srbiju nego mnogi državni organi. Nama mnogi zameraju da prcesuiramo Srbe. Mi ne procesuiramo ni Srbe, ni Hrvate , ni Bošnjake, nego one za koje smatramo da su počinili ratne zločine.
Politika: Podaci ipak govore da je nekolicina ljudi osuđena za zločine nad Srbima i da su odgovornost za zločine nad Srbima izbegli i neki koji su bili uhapšeni?
Vukčević: Ceo region se potresao oko jednog marginalnog predmeta kao što je bio slučaj Tihomira Purde. Nismo mogli da pređemo preko nekih starih istraga, bili smo svesni na osnovu čega su stavljeni neki zahtevi za istragu i da su dokazi pribavljeni od strane policije u vreme kada je bila zaprećena smrtna kazna. Znali smo da ćemo imati problem ako nemamo druge dokaze, ali smo morali to da proverimo. U slučaju Purde, to je podignuto na politički nivo, a tadašnja hrvatska predsednica Jadranka Kosor se čak i okumila s njim. Posle toga, zvao je kolega iz Hrvatske i pitao: „Zašto ste pustili onog kriminalca, opet je opljačkao pumpu”. Ja vam samo govorim s kakvim ljudima mi imamo posla.
Dorotea Čarnić
objavljeno: 15.04.2013.
