Izvor: Politika, 03.Nov.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi nisu najbolji ljubavnici samo u vicevima
Novinar, scenarista i književnik priča o traganju majke za kostima sina, odnosu mangupa i komunista prema novcu, interesovanju za svingere, reportaži kao omiljenoj novinarskoj formi...
Vanja Bulić, novinar, scenarista i član Udruženja književnika Srbije,najavljujenastavak romana „Simeonov pečat”, koji je za sedam meseci imao 13 izdanja. Priredio je haški zatvorski dnevnik Veselina Šljivančanina, objavio knjigu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priča „Istorija u krevetu” i romansiranu biografiju glumca Petra Božovića.
Rođen je 16. jula 1947.u Kumanovu u porodici vojnog lica (otac mu je s Durmitora, a majka s Lovćena), koja se prošetala od Triglava do Đevđelije. U Beograd su došli1952, kadmu je otac Dušan odvedenna Goli otok.
Imao je rok bend „Sidra”, u Radničkom i IMT-u igrao je odbojkukojom se još bavi, a sad je strastveni igrač preferansa.
U braku sa Slađanom ima sinove: Dušana (36), novinara i scenaristu, i blizance (27) odbojkaške trenere – Ognjena u Železničaru i Ivana koji još igra za Mladi radnik.
Kad se okrenete šta vidite?
Ceo životni vek posvetio samnovinarstvu. Pisao samu gotovo svim važnimnovinama druge Jugoslavije. Zlatni period sam doživeo kao urednik „Duge”, a kao TV stvaralac uradio sam oko dve i po hiljade jednočasovnih emisija i tri serije. Koscenarista samfilma „Lepa sela lepo gore” i scenarista filma „Drugo stanje”. Radio sami dokumentarne filmove, a napisao sam i osam romana i tri zbirke priča. Posebno sam ponosan na roman „Oko otoka” koji prati porodicu golootočana u periodu od šezdeset godina.
Kad ste se zaljubili u pisanu reč...
U gimnazijskim danima kada sam svakodnevno pisao dnevnik. On mi je i danas najdraža knjiga u ličnoj biblioteci. Inače, moj prvi objavljeni tekst bila je pesma u akrostihu u listu „4. jul”. Posvećena je jednoj Veri.
...a kad stesebi kazali „ja sam novinar”?
U listu „Novi Beograd” kad sam shvatio da pišem po 20 tekstova u jednom broju. Ipak, vrata novinarstva su mi otvorile „Omladinske novine” u kojima sam,posle dvomesečnog pripravničkog staža,postao pomoćnik glavnog urednika.
Čime osvajatečitaoce?
Istina se u novinarstvu podrazumeva, a novinari se razlikuju po tome kako je saopštavaju. Pošto sam dugo pisao u „Ježu” i njegovimizdanjima, i u najozbiljnije tekstove u „Dugi” i „Zum reporteru”unosio samhumor. Spolitičarima sam razgovaraokao da su estradne ličnosti, a sa ljudima s estrade kao da su oni koji nam kroje život. Tada se i jedni i drugi potpuno razobliče.
Kojim tekstovima se ponosite?
Pre svega tekstovima u „Dugi” u ratno vreme. Iz teksta „Osam dana u grobu” proistekao je film „Lepa sela”... Tekst „Masakr na Karlovačkom mostu” je 1991. u časopisu „Novinarstvo” naveden kao primer dobre ratne reportaže.
Koji je Vaš omiljeni novinarski izraz?
Reportaža, žanr koji danas gotovo ne postoji. Ubila ju je televizija, jer sve što bi novinar želeo da opiše, već je viđeno na ekranu. Tako je nestala i klasična književnost. Zahvaljujući reportaži iskoračio sam ka literaturi.
Ko Vas je „gurnuo” u književnost?
Novinarstvo i to što sam radio u periodičnoj štampi koja gaji reportažu, duge intervjue i analitičke tekstove. Kad nisi limitiran brojem slovnih znakova ili brojem redova možeš da nadgradiš tekst.
Koliko u „Istoriji u krevetu” ima istine?
Kad sam našao spisak „20 najviše opsednutih seksom u ljudskoj istoriji”: Solomon, Kleopatra, Mata Hari, Kazanova, Ibn Saud, Sara Bernar... istorijskim činjenicama sam dodao malo mašte i humora, a i shvatio da je sve nadmašio Miloš Obrenović za koga se pričalo da je imao više od sto vanbračne dece. Posebno je interesantan čovek koji nije ostavio podatke o sebi, a bio je na ispitivanju u jednom američkom institutu. Imao je 33 koitusa nedeljno. Zaključio sam da je to bio Srbin na službenom putu, a da ime nije ostavio uplašen da to ne pročita njegova žena. Morao sam to da uradim, jer ispada da su Srbi najbolji ljubavnici samo u vicevima.
Šta još volite kao pisanje?
Okupljanje društva iz Devete beogradske gimnazije i pečenje rakije sa kumovima, na Ćukovcu, u Zemunu, uz kotlić, gitare i dalmatinsku pesmu „Da te mogu pismom zvati”.
Koji Vaš „crni biser” je najcrnji...
Žene su uvek bile moji najbolji gosti. Ljilja Đukić je više od 10 godina tragala za kostima svog sina koji je poginuou Sarajevu, ubeđena da ispod krsta sa njegovim imenom leži drugi čovek. I uspela je. Emisiju je ovako počela: „Ja sam jedna od majki što kao keruše tragaju za bar jednom kosti svog sina”. Potresno je bilo i svedočenje Slavice Vuksanović, koja je silovana u albanskom logoru, a potom je pobegla. Golgota tek tada počinje, jer je sunarodnici podozrivo gledaju...
...koji je baš ružičast?
Milutin Dačević Dača koji je pobedio sve zakone televizije, pa sam ga u jednoj emisiji čak titlovao da bi gledaoci razumeli o čemu priča. Uporedio je beogradske mangupe i komuniste iz istog perioda: „Za razliku od njih, mi smo sve što smo zaradili u inostranstvu doneli ovde, a oni suizneli sve što su ovde pokrali.”
...a koji žestoko svingerski?
Bili su mi,u dve emisije, gosti supruga i muž, svingerski bračni par iz Pazove. Svi su me sutradan napali, navodno kvarim moral.Samoposle nedelju dana novine su bile pune intervjua s njima, a objavljeno je i nekoliko feljtona. Slično se dešavalo posle emisija s prostitutkama, transvestitima, sektašima, narkomanima...
Kad ste se osećalimoćno?
Mislio sam da ništa ne može da zaseni osećanje posle premijere filma „Lepa sela lepo gore”. Ali kada sam dobio Zlatni beočug „za trajni doprinos kulturi Beograda” zaista sam se osećao moćno.
Da li je u Vašem životu sve moglo biti bolje?
Moglo je da sam uz tri sina dobio bar jednu ćerku. Najava rata je učinila da supruga i ja ustuknemo pred takvom željom... Mnogo je važno da u vreme svakojakih otuđenja zajedno rastu braća i sestre. Kasnije imaju mnogo zdraviji pogled na život, posebno u odnosu muško-žensko.
A da li za nečim žalite?
Mnogo ljudi me pitalo zašto nema „Bisera”.Žao mi je što na nekoj beogradskojtelevizijinema razumevanja i za takav TV izraz.
Slavko Trošelj
objavljeno: 04.11.2012
.jpg)
