Izvor: Vostok.rs, 06.Sep.2011, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Presuda Momčilu Perišiću: još jedna pobeda pravosuđa nad zdravim razumom
06.09.2011. -
Haški tribunal je osudio na 27 godina zatvora bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića. S obzirom da je tužilaštvo prvenstveno htelo da osudi Perišića na doživotnu robiju, odluka suda izgleda gotovo humano: imajući u vidu da je optužen za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Nakon ove presude, ponovo se javio osećaj da Haški tribunal još jednom ignoriše zdrav >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << razum u korist političke svrsishodnosti. U to je uveren i srpski vojni analitičar Milovan Drecun:
Ono što je evidentno da je sadržina podignutih optužnica pokazala da se tribunal oslanja na poznat izveštaj američke CIE početka 90-ih godina o navodnoj krivici Srba za izazivanje jugoslovenske krize, a posebno za građanski sukob u Bosni i Hercegovini. U tim procenama CIA je odmerila da Srbi snose 70 odsto krivice, Hrvati 20 odsto, a muslimani 10 odsto. I upravo ta montirana procena iskorišćena u pripremi optužbi Haškog tribunala protiv najvećih predstavnika Srba, među kojima svakako i Momčilo Perišić kao jedno vreme komandant Vojske Jugoslavije. Praksa tribunala jasno pokazuje da tribunal ima jedan zadatak i cilj, da krivicu za sva zla od razbijanja tadašnje SFRJ preko izazivanja građanskih ratova do agresivnih napada 1999. godine pripisuje Srbima. Optužbe i suđenja najvećim vojnim i političkim rukovodiocima srpskog naroda. Pa onda uvođenje komandne odgovornosti, manipulacija srpskim nacionalizmom i konceptom Velike Srbije, koji se pripisuje kako državnom rukovodstvu, tako i najvećim naučnim, kulturnim i državnim institucijama SANU. Vode upravo ka nametanju kolektivne odgovornosti srpskog naroda. Evidentno je posle toliko godina rada Haškog tribunala da sledeće politiku upravo onih međunarodnih činilaca, koji ga najviše finansiraju i podržavaju. Haški tribunal je dosada podigao optužnice samo protiv najvećih političkih i vojnih ličnosti tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, Republike Srpske i bivše Republike Srpske Krajine. Dok najveći rukovodioci bosanskih muslimana, Hrvata, kao što Izetbegović, Franjo Tuđman, kao i albanske vođe terorističke OVK i dalje praktično uživaju zaštitu Haškog tribunala.
Prema mišljenju Milovana Drecuna, ovaj je sudski proces je u direktnoj vezi sa operacijom "Oluja" sprovedenoj od strane Hrvatske s ciljem etničkog čišćenja u Republici Srpskoj Krajini. Vojske Savezne Republike Jugoslavije, Republike Srpske i Srpske Krajine su bile usko povezane jedne sa drugim.
Naravno da ta veza je u to vreme postojala. Ali ne u smislu čvrste hijerarhije u komandnom lancu, da je Perišić mogao da naređuje vojsci Republike Srpske. Zato se spominje jedna interesantna stvar da je optužen za granatiranje Zagreba. Radi se zapravo o par projektila, koje je tadašnji šef Republike Srpske Krajine Milan Martić nakon snažne akcije etničkog čišćenja, u kojoj Hrvatska je bila zaposlena na području Republike Srpske Krajine, ispalio na Zagreb kao meru samoodbrane. Dakle, kada je Hrvatska vojska u akciji „Oluja" krenula u etničko čišćenje i uništenje Republike Srpske Krajine, kada je koristila artiljeriju za neselektivno granatiranje civilnih ciljeva, došlo je do odgovora Republike Srpske Krajine sa par projektila po Zagrebu bez ikakvih značajnih rezultata. Odmah je bila podignuta optužnica protiv Milana Martića, i vidimo da je tada optužen i Momčilo Perišić. Dakle suđenje Momčilu Perišiću će pokazati da je tadašnji Beograd, odnosno komandni lanac Vojske Jugoslavije, upravljao Vojskama Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, i da je on zapravo sprovodio agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, da je rukovodio svim akcijama, pa i onim zločinima, koji su počinjeni od strane pojedinih pripadnika te dve srpske vojske. Po meni očigledno da se radi o završetku procesa, gde treba pokazati da se komplektna rukovodstva tadašnje SRJ, Republike Srpske Krajine i Republike Srpske kriva i odgovorna za ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije u građanskim ratovima.
Motivi Haškog tribunala prilikom odlučivanja su jasne. Dakle, presude su, u principu, predvidive. Ali, postavlja se pitanje: zašto tako uporno međunarodna zajednica nameće ideje o kolektivnoj odgovornosti, kada su upravo bitna imena inspiratora i počinioca, kao i onih koji su stajali pored njih ...
Slučaj Perišića, potseća na anegdotu:
„Tokom perioda represije u SSSR-u, 30-tih godina, pozivaju na informativni razgovor jednu spisateljicu:
„Imamo podatak da, ako biste bili zarobljeni van granice naše zemlje, da biste ostali kod kapitalista. Zbog toga, moramo vas uhapsiti i staviti u zatvor."
„A, to je isto kao da kažu: da niste ostali usedelica, mogli biste da postane prostitutka. Zar ne? "- odgovorila je poznata spisateljica.
Na šta je odgovor bio: „Cenimo vaš smisao za humor, tako da ćete dobiti 10 godina u samici umesto pogubljenja".
Valja imati na umu da je izraz "deset godina u samici", u tim danima često značilo upravo- "pogubljenje". Baš kao što "samo" 27 godina robije, za gotovo 70-godišnjeg Perišića, znači "životna kazna". Dakle, čime se "fer" i "humani" Haški tribunal razlikuje od kaznenog sistema staljinističke ere?
Vera Žerdeva, Grigorij Sokolov,
Izvor: Golos Rossii
Pogledaj vesti o: Momčilo Perišić
