Izvor: Politika, 26.Nov.2012, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednikov memorandum
Iako je evroskepticizam posle haške presude Gotovini i Markaču u Srbiji rapidno porastao, politika države je ipak nešto drugo
Nikakvi zakoni o saobraćaju ovde ne pomažu: svake tri nedelje neki Šumaher „iseče” kolonu koja u vožnji prati i čuva predsednika Srbije. I to je neki znak, makar da u državi caruje javašluk najgore vrste. Ako šef države mora da strepi od mahnitih vozača, šta tek čeka obične beogradske šofere u njihovim krševima?
Svejedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što ga ometaju dok se vozi, smatra se da je Tomislav Nikolić već sabrao neke dobre predsedničke poene. Eksperti za liderske profile i državničke manire smatraju da Nikolić svoj posao obavlja ozbiljno, mnogo ozbiljnije nego što je to činio njegov prethodnik. Za takvo dostignuće i nije mu bio potreban veliki napor, budući da je Tadić svoju poziciju često razumevao kao priliku za nedolična razmetanja.
Ali, čovek je već dugo u padu svake vrste, u opoziciji je, pa tako i nije tema ovog teksta, nego tek parametar za upoređivanje. Rekosmo već da je ozbiljnost predsednika Nikolića primetna, taman kao i njegova staloženost, od koje potpuno odudara Vučićev nedelikatni politički temperament i sterilna žurba.
Ne znamo još koliko predsednik koristi pomoć svojih savetnika a koliko se ukazuje narodu zboreći iz svog uma. Na početku mandata bilo je nekih ozbiljnih neravnina, no izgleda da se šef države brzo uvežbao. Ali moguće je da ga je susret sa akademicima ipak zatekao u operativnoj nedoumici.
Od sedih i valjda najumnijih glava Srbije, Nikolić je zatražio pomoć oko Kosova. Treba mu svaka dobra ideja, pošto je toga sve manje. U stvari, traganje za presecanjem kosovskog rašomona ne nudi mnogo varijanti. Ali ako bilo koja postoji, ako ima modela koji bi pomogao da se Kosovo ipak ne izgubi, gde ćeš no u Akademiju?
Akademici su predsednika možda dočekali toplo, ali su mu odgovorili ledeno u stilu: nije to naš posao, zna se kome je taj žar u rukama. Mada, ako nas neko pita, molim lepo, možemo da pomognemo.
To bi moglo da znači kako će predsednik Srbije imati podršku za sve što učini, ali se niko od „najumnijih glava” neće usuditi da savetuje šta je to. Iz prostog razloga jer se to i ne može znati, posebno je izvan našeg saznanja ono što je izvan naše moći. A izvan moći je sve, ili skoro sve.
Posle Akademije, očekuje se da srpski trust političkog uma objavi narodu šta je to tajanstveno i volšebno u Platformi za rešavanje kosovske krize, ili kako se već zove. Dačić će se ponovo sresti s Tačijem, iako nema verifikovani državni stav o tome šta je na stolu. Da li će se rukovati ili neće, to više ne interesuje nikoga. Premijer je to objasnio mešavinom vojno-policijske filozofije i ratničkog fatalizma: „Da smo se sreli u ratu ja bih likvidirao Tačija ili on mene. Sada nije rat, sedimo i pregovaramo!”
Platforma bi morala da sadrži bar nešto više i kreativnije od dve nesprovodive agitpropovske parole o odnosu zvanične Srbije prema Prištini: Prva je: „Mi nikada nećemo priznati Kosovo!” I druga, koja se tiče alhemijske simbioze između separatizma i integracija: „U Evropsku uniju ulazimo samo sa Kosovom!”
Nije moguće da se politika jedne države odvija tamo gde se završava svaka ideja. Nećemo priznati Kosovo, i šta onda? Naravno da je ta rečenica lozinka opstanka svake vlasti u sedlu, ali iza toga nema dalje. Iako je evroskepticizam posle haške presude Gotovini i Markaču u Srbiji rapidno porastao, politika države je ipak nešto drugo, ona bi morala da bude negacija neobjašnjive utopije „o političkoj neutralnosti”, koja je drugo ime za mračnu samoizolaciju.
Platforma bi morala da sadrži izlaz i ako nema druge solucije osim najgore. Nepriznavanje Kosova je politički aksiom, i o tome pogovora nema. Ali, nezavisno od toga, ili u vezi s tim, neizbežno je dobro poimanje stvarnosti. Kako da prežive Srbi na Kosovu, budući da život ne čeka istoriju. Kako da preživi Srbija, kako da se izvuče iz pretećeg sunovrata, bez saveznika koji su u moći da joj pomognu da nešto ostvari.
I pored ezopovske političke retorike, naslućuje se da Nikolić i Dačić imaju dara da uoče zid koji se može preskočiti i da ga razlikuju od onoga u koji se zakucavaju glave. To jeste dobar znak, kao što je dobar znak istina da Srbija u svom (opravdanom) ogorčenju nije pratila Hrvatsku u njenoj neukusnoj, zlokobnoj euforiji. U tome je naša prednost pred modernom istorijom i istorijom uopšte: Srbija nikada nije slavila zločine a Hrvatska više puta jeste. Da ne budemo maliciozni, ali svako slavi ono što ima.
To je i adut za kosovski rasplet koji bi morao da ima u vidu život pre svega, a ne mitove umesto njega.
Premijer Dačić, i pored ozbiljnosti, ne prestaje sa vrhunski zabavnim nastupima. Onomad je saznao da je u Preševu osvanuo spomenik pobunjenicima koji su stradali u sukobu sa srpskim snagama bezbednosti 2001. Rekao je da su Preševo i Bujanovac (kao i Medveđa) u Srbiji. Ali, ne zna šta će sa spomenikom koji je isto u Srbiji.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 26.11.2012.
