Izvor: Politika, 28.Nov.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pismonoša iz Zagreba
Vodeći evropski listovi su uglavnom ignorisali rezoluciju Evropskog parlamenta o Vojislavu Šešelju. Čak je i konzervativni nemački dnevnik „Frankfurter algemajne” – kritički nastrojen prema Beogradu – ocenio da se politička situacija u Srbiji, od odlaska Šešelja u Hag do danas, znatno izmenila i da njegov povratak ne menja bogznašta i ne predstavlja opasnost po vlast.
Zašto je onda baš hrvatski premijer Zoran >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Milanović istupio kao vodeći kritičar Beograda? Zašto je odlučio da u znak protesta ne učestvuje na samitu 16 srednjoevropskih država sa Kinom u Beogradu?
Stav Beograda da razvija dobre odnose sa Istokom, Dalekim istokom i sa Zapadom, istovremeno, trn je u oku onih krugova koji Srbiju vide kao svoj depandans na Balkanu. Tim pre što se dobri odnosi Srbije i Rusije – usred ukrajinske krize – uzimaju kao primer izbalansirane politike u okruženju građanske levice i u liberalnim krugovima, gde se polazi od principa da bi Evropa trebalo da vodi evropsku politiku.
Elem, transatlantski sokolovi su opunomoćili hrvatskog premijera da pošalje „jasan signal” Beogradu. Milanoviću, koji je gradio karijeru kao koordinator (odnosa) sa NATO-om, nije teško palo da politički odigra kao u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka. Tada je u NATO centrali, u Briselu, proglašen za najperspektivnijeg mladog hrvatskog političara.
Ako bi se raščlanili razlozi i povodi najnovijih pritisaka na Srbiju, od albanskih provokacija uoči posete premijera Rame Srbiji i za vreme nje, pa do trzavica u odnosima Zagreba i Beograda, moglo bi se zaključiti da su se Milanovićevi mentori oslonili na stari obrazac da je Srbija loš, a Hrvatska dobar momak.
Trebalo je pokazati da se Srbija posle povratka Šešelja ponovo „povampirila” i plaši komšije, pre svega Hrvatsku. Nije pomenuto da je u Hrvatskoj na delu ekstremni šovinizam, što je dokumentovano i uskraćivanjem prava srpskoj nacionalnoj manjini na ustavno pravo na dvojezičnost. Nije poređen tretman haških pritvorenika – onde oslobađajuća presuda generalima koji su sproveli etničko čišćenje u „Oluji”, ovde upiranje prstom u Šešelja koji navodno „budi nacionalističko proleće u Srbiji”.
Rezolucijom je trebalo pokazati i da Šešelj nije slučajno proveo dvanaest godina bez presude u zatvorskoj ćeliji Sheveningena. Ali, ona je poslužila samo kao alibi za ono što su listovi EU, od rimske „Republike” i „Frankfurter algemajnea”, do antisrpski nastrojenog bečkog „Kronen cajtunga” nazvali „robijom bez presude” koja je poljuljala ugled pravosuđa.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 29.11.2014.
