Izvor: Večernje novosti, 05.Sep.2013, 22:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Krajišnik: Nepravda me nije otrovala

Šta mi je bilo najteže u zatvoru? Svaki dan je bio neopisivo težak. I, svaki naredni, teži od prethodnog. Trenutak kada se, iza mene, zatvore teška ćelijska vrata... To je kao da si u paklu... Strašno je i kada te izoluju, a kažu da to čine kako bi ti sačuvali život. Odbranili od mogućih nasrtaja koje je doživeo general Krstić. Čitavu godinu sam živeo u takvim okolnostima. Tada sam prizivao jedinog saveznika u svojoj drami. Boga, kome jedino verujem. I kome sam vazda verovao. Ovako >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Momčilo Krajišnik, haški osuđenik, nastavlja priču o svojih trinaest i po godina preživelih u zatvoru Međunarodnog suda za ratne zločine. Kao u „Prokletoj avliji“ zemljaka i nobelovca Ive Andrića, on se, za sve to vreme, preispitivao. Prebirao prošlost. Svoju predratnu, ratnu i poratnu biografiju. U mozaiku sećanja nije bilo sekvence, kaže nam, koja bi mu opteretila savest. - U to sam uveren. I to mi je pomoglo da nađem spasonosni ključ: kako izdržati sve te teške dane - govori, danas, na Palama u porodičnoj kući, predsednik Skupštine Republike Srpske, koji je ovu dužnost obavljao tokom nastajanja najmlađe srpske države čijem je utemeljenju, smatra, doprineo jednako kao i drugi njeni politički, vojni predstavnici kojima se, smatra naš sagovornik, upravo sudilo i sudi zbog takvog delovanja. SVAKOG DANA - STRES KADA se, posle uglavnom neprospavane noći krene iz ćelije, ne znaš šta će te na prvom koraku sačekati. Da li će ti, i ko, nešto podmetnuti? Kako od toga da se braniš i odbraniš? To su bili teški stresovi. Svakog dana, stres, teži od onog što nameće zatočeništvo. - Ako je mojih trinaest i po godina ta cena, ja je prihvatam. Veću sudija koji su me osudili na dve decenije robije, a evo, na slobodi sam posle izdržanih dve trećine kazne, rekao sam: Poštujem vašu struku i vas kao ljude, ali se ne mirim sa presudom. Zašto sam tako kazao? Zato što razumem njihovu poziciju, istovremeno zbog toga što protiv mene nijedan svedok, nisu predočili nijedan dokument koji bi me eksplicitno teretio za ono što mi je pripisano. Proces protiv mene, ali i protiv svih Srba, bio je kafkijanski proces u praksi. Beskonačne igre u traženju priznanja okrivljenih. Okrutni pritisci, koje je nemoguće opisati. - Uprkos svemu tome ja sam osuđen. Osudu sam još od hapšenja predosetio. Ali me nepravda nije otrovala. Čoveku koji je svestan nepravde moćnika, lakše je da se suoči sa sopstvenim licem. A moje se ne plaši ogledala. Momčilo Krajišnik govori energično, živo. Na momente se učini da iza ovih reči nije trinaest i po godina zatočeništva. Gotovo petina njegovog života. Kao da iza ovih reči nisu sve rane otvorene tokom vremena u ćeliji, u kom je bio nemoćan da utiče na presudu. Da je promeni. Da ispravi nepravdu. - Trinaest i po godina u životu svakog čoveka je vreme u kom se mnoge stvari rešavaju, dovršavaju. Merene zatvorskim danima, to je čitava večnost - kaže nam. - Ali, mene nisu te godine potrošile. Nisu me oborile. Nisam se dao beznađu. Jednostavno, ja na to nisam imao pravo. Zbog moje porodice, moje dece, njihove budućnosti, ali i budućnosti Republike Srpske. Svako jutro života u zatvoru meni je nametnulo novu obavezu. Da preteknem narednom jutru, a između, da sve zabeležim. Svaki čas. I svaki dan. KARADŽIĆ SE DOBRO DRŽAO KADA je Radovan deportovan u Hag, svi mi koji smo tu bili začudili smo se kako se godinama skrivao. Kako se snalazio. A ja sam se uvek pitao: Gde li je? Ni u snu nisam mogao da pretpostavim da se tako snašao, da ga svi vide, a da ga niko ne identifikuje. Vešt je on psihijatar, odabrao je svoj put. U Hagu se dobro držao. Od prvog dana, miran i dostojanstven. I, beležio je Momčilo Krajišnik svoje zatvorske dane. Pokazuje nam više od hiljadu ispisanih stranica dnevnika. Rukom pisanih. Jednu knjigu je već objavio. U ostalim, u kojima se prelama novija istorija, nametnuti rat u Bosni i Hercegovini, sećanja na susrete u Hagu, ulogu Tužilaštva, odbrane, svedoke, međunarodne kreatore sudbine srpskog naroda u BiH... Sublimirano je više od dve decenije. Videće, kaže, da li će ih ispostaviti svetlosti dana. A na to će presudno uticati vreme koje dolazi. U tom vremenu, nada se, mnogo poslova je koje treba da pozavršava. - Najpre želim da pomognem deci da se pridignu od tereta mojih zatvorskih godina i bolnog žigosanja - govori Momčilo Krajišnik. - Hvala bogu da sam sačuvao i um i snagu. Da nisam poklekao u ovoj našoj zajedničkoj nevolji. Vraća, potom, vreme na zatvorske dane. Nerado, ali ipak pristaje da udovolji novinarskoj znatiželji. Izdvaja jedno poglavlje koje je, otkriva nam, podudarno sa svakom njegovom zatvorskom godinom. To je 9. januar, koji mu je svih trinaest godina bio isti. To je dan Svetog Stefana, porodična slava Krajišnika i slava Republike Srpske. - Dva krsna kolača, poručio sam mojima na Pale, da mi pošaljete. Dve slavske sveće. Kandilo. Tamjan - priča nam i žali što sve to nije zabeleženo na fotografiji. - Jedan kolač za moju krsnu slavu, drugi za Republiku Srpsku... Moram da kažem, jer je to istina, niko od zatvorskih službenika nije pravio problem da u, za mene nevoljnim okolnostima, obeležim ovaj praznik... Sve sam lepo osmislio, organizovao u zajedničkoj prostoriji zatvora. Sve: ko će da bude dolibaša, ko da preslužuje kandilo... Ko da čita molitvu. Ovi, komunistički generali, bili su najrevnosniji da čitaju molitvu, a meni je to bilo posebno zadovoljstvo.MILOŠEVIĆ SE BORIO MEĐU haškim zatvorenicima Slobodan Milošević i njegova borba izazivali su divljenje. Nisam ga, lično, sreo. Bilo mi je zabranjeno. Ali sam, ipak, iskoristio jednu priliku kada mu je došla supruga u posetu. Doviknuo sam joj: Bog će sve to staviti na svoje mesto. Mira mi je odgovorila: „Ako imate dobre veze s njim, molim vas recite mu da požuri. Ne mogu više da čekam“. - Pozvao sam u goste sve zatvorenike iz bivše Jugoslavije. Slobodan Praljak mi kaže: „Vi Srbi ste srećan narod. Vi imate svoju Republiku Srpsku. Mi da imamo svoju Herceg Bosnu, potpisali bismo svi po dvadeset godina zatvora, bez suđenja“. Znate li šta su značile takve reči, meni, u zatvorskim uslovima, daleko od porodice, kuće i otadžbine... I svakog 9. januara, tako sam obeležavao Svetog Stefana. Sećanje iz osame, zatočeništva i nemilosti Momčila Krajišnika, teče dalje. Jer „zatočeništvo, razočaranje i bol odvode misli u prošlost“. - Mnogi se čude i pitaju me, kako je moguće da se zaraćeni politički vojni lideri međusobno tolerišu u haškom zatvoru, a nisu mogli da se dogovore ni u ratu, ni pre njega - govori Krajišnik. - Nisam psiholog, ja sam ekonomista i ne bih mogao da dam stručan odgovor na postavljeno pitanje. Ali, zaključio sam, jednostavno, ovako... U Hagu nas je ujedinio zajednički neprijatelj, suprotstavljeno haško tužilaštvo. I zajednička nevolja, da se svako, na svoj način, od njega brani. Zatvorske rešetke, uz to, nametnule su nam, svima, jedan cilj: kako iz zajedničke muke, a da sebi ne otežavamo. Prevagnuli smo da nam bude lakše. I nama Srbima. I Hrvatima. I muslimanima.

Nastavak na Večernje novosti...