Izvor: Politika, 16.Okt.2012, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karadžić: Trebalo bi da budem nagrađen, a ne optužen
„Markale nisu bile pogođene minobacačkom granatom, to je bio teroristički akt na ulicama Sarajeva”, rekao je ruski pukovnik Demurenko, koji je učestvovao u istrazi kao oficir Unprofora.
HAG – Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić izjavio je danas, na početku svoje odbrane pred Haškim tribunalom, da bi trebalo da bude „nagrađen” umesto što je optužen za genocid i druge zločine nad nesrbima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom rata u BiH, 1992-95.
U uvodnoj izjavi, koja nije svedočenje, Karadžić je negirao i da je ikada imao plan za genocid nad Muslimanima, koje je nazvao „Srbima druge vere”.
„Umesto što sam optužen za zločine u našem građanskom ratu, trebalo bi da budem nagrađen zato što sam učinio sve što je u ljudskoj moći da do građanskog rata ne dođe; što sam umanjio patnje svih civila; što je broj žrtava bio tri do četiri puta manji nego što se tvrdilo; što sam potpisao i sproveo brojna primirja i zaustavljao našu vojsku pred pobedama i stalno tragao za mirom i prihvatio četiri od pet mirovnih planova”, rekao je Karadžić.
Tvrdio je i da je „humanizovao konflikt” i „lično bdeo nad humanitarnom pomoći” civilima i naredio „mnoge akte milosrđa”.
„To je mermerna istina koja će vremenom postajati sve jača, a optužba laži, propaganda i mržnja biće sve slabije”, kazao je Karadžić.
Optuženi je tvrdio i da „nikada ništa nije imao protiv Muslimana i Hrvata”.
„Nikada nisam dopuštao ni pojedinačne, a kamoli masovne zločine... Niko nije pomislio ni na mogućnost iskorenjivanja i genocida nad drugim narodima, a pogotovo ne nad narodom koji smatramo Srbima druge vere”, naglasio je Karadžić, aludirajući na bosanske Muslimane.
Karadžić nastavlja svoju izjavu, koja nije svedočenje. Po okončanju izjave, izvešće pred sudije prvog svedoka odbrane, ruskog pukovnika Andreja Demurenka.
Demurenko će, prema najavi odbrane, posvedočiti da je istragom, koju je sam sproveo, utvrdio da minobacačka granata koja je 28. avgusta 1995. ispred sarajevske pijace Markale ubila 43, a ranila 75 osoba, nije bila ispaljena sa položaja Vojske RS, čiji je vrhovni komandant bio Karadžić.
Karadžić (67) optužen je za genocid u Srebrenici, progon Muslimana i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva i uzimanje „plavih šlemova” za taoce, tokom rata u BiH 1992-95.
Na Karadžićevom spisku od 16 svedoka odbrane, koje namerava da izvede u drugoj polovini oktobra, još su vojni posmatrač UN, Irac Pol Konvej i kanadski pripadnici Unprofora Džon Rasel , Mišel Gotje i Stefan Žudri , koji će, kako se očekuje, takođe svedočiti o eksplozijama na Markalama.
Među prvim Karadžićevim svedocima su i oficir Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS Stevan Veljović, kao i Blagoje Kovačević, Dušan Škrba, Milorad Džida, Dragan Maletić, Slavko Gengo i četiri zaštićena svedoka.
Karadžić je za izvođenje dokaza odbrane tražio 600 radnih sati, ali mu je raspravo veće odobrilo 300 sati, koliko je za svoj dokazni postupak utrošilo i tužilaštvo. Odbrana je na tu odluku uložila žalbu, o kojoj još nije doneta odluka.
Bivši predsednik RS je nagovestio i da namerava da pred veće izvede čak 600 svedoka, ali su mu sudije preporučile da broj svedoka znatno smanji, ocenjujući da iskazi mnogih nisu važni za predmet ili se ponavljaju. Karadžić nije isključio mogućnost da na kraju dokaznog postupka i sam svedoči u svoju odbranu „ukoliko tako bude odlučio”.
Kako je najavio, on će svedoke izvoditi po istom, hronološkom redosledu iz optužnice po kojem je to učinilo tužilaštvo. Iskazima svedoka, Karadžić će se prvo braniti od optužbe za zločine u Sarajevu, a potom od navoda optužnice o progonu nesrba iz opština širom BiH; uzimanju međunarodnih talaca i genocidu u Srebrenici.
Na kraju odbrane, Karadžić namerava da izvede svedoke koji bi trebalo da negiraju iskaze svedoka - „insajdera” iz VRS. Odbranu pred Tribunalom, ukoliko odluči da svedoči, okončaće sam Karadžić.
Tokom svog dokaznog postupka, tužioci su pred sudije „uživo” izveli ukupno 195 svedoka, dok su još toliko svedočanstava u spis uveli u pisanom obliku. Izvođenje dokaza, tužioci su počeli 10. aprila 2010, a okončali krajem maja ove godine.
Krajem juna, pretresno veće Tribunala odbilo je Karadžićev zahtev da bude oslobođen posle dokaznog postupka optužbe, zasnovan na tvrdnji da njegova krivica nije dokazana.
Sudije su utvrdile da je u prvom delu suđenja izvedeno dovoljno dokaza protiv Karadžića po 10 tačaka optužnice, uključujući i onu za genocid u Srebrenici.
Raspravno veće je, međutim, Karadžića oslobodilo krivice po tački optužnice koja mu je na teret stavljala genocid nad Muslimanima i Hrvatima u BiH, van Srebrenice, ocenjujući da tužioci nisu dokazali nameru vođstva RS da u sedam bosanskih opština potpuno ili delimično uništi nesrpsko stanovništvo. Na tu odluku, tužilaštvo je uložilo žalbu.
Karadžić je optužen za genocid nad više od 7.000 Muslimana u Srebrenici; progon Muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i uzimanje „plavih šlemova” UN za taoce, 1992-95.
U 10 tačaka, Karadžić je optužen za genocid, progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje, nezakonite napade na civile i uzimanje talaca.
Suđenje Karadžiću počelo je krajem oktobra 2009, ali je tužilaštvo prvog svedoka pred sudije izvelo tek sredinom aprila 2010.
Prvu optužnicu protiv Karadžića, Tribunal je podneo krajem jula 1995, ali je on ostao na slobodi do 21. jula 2008. kada su ga u Beogradu uhapsile vlasti Srbije. Devet dana kasnije, prebačen je u pritvor Tribunala u Sheveningenu.
-------------------------------------------
Karadžić: Bez informacija o Srebrenici, Markale trik
HAG – U nastavku izjave na početku svoje odbrane pred Haškim tribunalom, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić tvrdio je danas da nije imao nikakve informacije o ubistvima srebreničkih Muslimana u leto 1995, a optužbe o stradanju civila na sarajevskoj pijaci Markale nazvao je „besramnim trikovima”.
Karadžić je negirao i da su snage bosanskih Srba proganjale nesrpsko stanovništvo, a logore u okolini Prijedora, u kojima su Muslimani i Hrvati po optužnici bili nezakonito pritvarani, zlostavljani i ubijani, nazvao je „istražnim centrima”.
Osvrćući se na optužbu za genocid nad više od 7.000 srebreničkih Muslimana u julu 1995, Karadžić je tvrdio da o ubistvima nije imao nikakve informacije dok se nije našao u Hagu.
„Nije bilo naznake ni nagoveštaja da je bilo ubistava u Srebrenici i posle pada Srebrenice... Nijednu informaciju o tome nisam dobio, ni usmeno, ni pismeno... Nije kod mene bilo nikakvih saznanja dok nisam došao ovde, gde sam ponešto naučio”, rekao je bivši predsednik RS.
Karadžić je, međutim, sugerisao da su optužbe o genocidu posle pada Srebrenice bile iste kakve su se u martu 1993. pojavile posle ofanzive VRS na enklavu, koju je on zaustavio. Te „glasine” bile su, kako je kazao, „po principu - eto vuka, eto vuka, i više niko normalan u to nije verovao”.
Optuženi je potvrdio da je znao za „veliki broj zarobljenika” posle pada Srebrenice, ali da nije imao potrebe da se meša u postupak sa zarobljenicima u uverenju da će oni, kao što je do tada činjeno, biti poslati u logore i razmenjeni.
Karadžić je potvrdio da je, kao vrhovni komandant VRS, u julu 1995. „odobrio, a ne naredio” ofanzivu na Srebrenicu, smišljenu na suzbijanje muslimanskih snaga u granice enklave pod zaštitom UN kao i da je „odobrio” ulazak VRS u grad. Napomenuo je, međutim, da su svi bili „iznenađeni” kada je celo muslimansko stanovništvo napustilo Srebrenicu pred srpskim snagama.
Taj napad, prema Karadžićevim rečima, bio je izazvan stalnim napadima iz snaga Nasera Orića iz enklave na okolna srpska sela i brojni zločini počinjeni nad srpskim civilima.
Negirajući optužbu da je VRS neselektivno granatirala Sarajevo, Karadžić je kazao: „Sarajevo je moj grad i priča da bismo mi bombardovali Sarajevo bez veze i razloga je neosnovana...Svaka granata koja je pogodila Sarajevo bolela je i mene”.
Kako je rekao, u Sarajevu je bilo „preko 2.000 legitimnih vojnih ciljeva”, a tamošnji Muslimani su „pravili incidente” kako bi „okrivili Srbe i održali nadu da će svet ući u rat protiv Srba”.
„Masovna stradanja u redovima za vodu, redovima za hleb, na Markalama... Pa, to je besramno, to je besramna propaganda i trikovi...”, tvrdio je Karadžić, nazivajući prvu eksploziju na pijaci Markale, 5. februara 1992, „besramnom inscenacijom” i „očiglednom podvalom”.
Kazao je da su ga oficiri VRS uverili da Markale nije bilo moguće pogoditi minobacačkom granatom, da oni to nisu učinili i da nije moguće da „jedna granata načini toliko štete”.
„Bilo je neke eksplozije i neko je poginuo, ali... Mi smo videli kako kao žrtve na kamione bacaju i antropomorfne lutke i prave šou za svet”, rekao je optuženi. Za drugu eksploziju kod Markala, 28. avgusta 1995, Karadžić je imao slično objašnjenje, dodajući da su leševi „dovezeni s fronta, kao i za Markale 1”.
Prema optužnici, u prvom incidentu na Markalama 5. februara 1994. poginulo je 66 , a ranjeno 140 građana. Druga eksplozija ispred Markala u avgustu 1995. ubila je 43, a ranila je 75 osoba.
Odbacujući optužbu da su snage pod njegovom komandom počinile progon nesrpskog stanovništva iz 20 opština širom BiH, Karadžić je tamošnje srpske vlasti nazvao „primerom brižnih vlasti” zato što „niko nije bio ni dirnut pre nego što su nas napali”.
„Kako ćete nekoga proterati ako mu nudite da ima sopstvenu opštinu”, upitao se optuženi, ponavljajući da je vođstvo bosanskih Srba delovalo u cilju regionalizacije BiH, a ne stvaranja etnički čiste srpske države.
Karadžić je tvrdio i da „nije bilo rata na srpskim teritorijama dok ga nisu započeli Muslimani”, odnosno „osioni kriminalci i ekstremisti Stranke demokratske akcije” koji su „prekinuli pregovore o podeli opština” na „etničke opštine, kao u Briselu”.
Logore Omarska, Trnopolje i Keraterm u okolini Prijedora, u koje su, po optužnici, srpske snage zatvorile hiljade Muslimana i Hrvata, Karadžić je okarakterisao kao „istražne zatvore i centre”. „Ti zatvori nisu bili nikakvi logori, postojali su samo dok su trajale istrage. Iz njih je 60 odsto pritvorenih odmah pušteno”, kazao je optuženi.
Opovrgavajući da su u tim centrima počinjeni zločini, Karadžić je optužio strane novinare, kojima je on dozvolio da ih posete, da su oni pritvorene u Trnopolju „smestili iza žice” i takvu sliku poslali u svet što posle „niko nije mogao da demantuje”.
Za izbijanje rata u BiH, Karadžić je okrivio bosanske Muslimane, koji su kako je rekao želeli da kontrolišu „celu BiH”, premda je naznačio da o lideru SDA Aliji Izetbegoviću „i dalje ima pozitivan stav” i da misli „da je Izetbegović bio gurnut u rat, a da ga nije želeo”. Tvrdio je i da je Izetbegović „prvi predložio podelu BiH”.
Više od „50.000 demonstranata” oko sarajevskog hotela Holidej-in, 4. aprila 1992, imalo je „ispod jakni oružje koje se jasno videlo” i ta „rulja” napala je Srbe u tom hotelu i drugde, tvrdio je Karadžić, opisujući mirovne demonstracije u Sarajevu dan uoči početka rata.
Demurenko: Markale teroristički akt
HAG– Prvi svedok odbrane Andrej Demurenko izjavio je danas pred Haškim tribunalom na suđenju Radovanu Karadžiću, optuženom za genocid u BiH, da minobacačka granata koja je u avgustu 1995. ispred sarajevske pijace Markale ubila i ranila desetine i građana nije mogla biti ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske. „Markale nisu bile pogođene minobacačkom granatom, to je bio teroristički akt na ulicama Sarajeva”, rekao je ruski pukovnik Demurenko, koji je učestvovao u istrazi kao oficir Unprofora, sugerišući da je mina postavljena na tlu mogla imati isti efekat i ostaviti isti krater na tlu. „Šansa da jedna granata iz minobacača pogodi jednu malu ulicu je jedan u milion, naročito ako je godinu dana ranije pogodila isto tako malu ulicu. To je potpuno nemoguće”, rekao je svedok, aludirajući na prvu eksploziju na Markalama u februaru 1994.
Radoša Milutinović, dopisnik agencije Beta
objavljeno:
