Izvor: Politika, 01.Apr.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad baletski igrači glume švercere u tramvaju
Nove koreografije više ne radim. Sada pišem smešne priče, uvek na češkom jeziku, jer želim da sačuvam dobar maternji jezik
„Ovo su novine za koje radim”, rekla sam juče Jiržiju Kilijanu (68) jednom od najvećih svetskih koreografa, češkog porekla, koji je upravo doputovao u Beograd povodom prvog gostovanja kod nas na Beogradskom festivalu igre.
„Politika”, pročitao je on, a potom tečno i naslov na prvoj strani „Može li Srbija da odbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hag”. Iznenađuje koliko Kilijan razume srpski jezik i uspeva da čita ćirilicu i tako smo započeli razgovor. Poznat po tome što ne voli da putuje i daje intervjue Kilijan je juče bio sušta suprotnost, otvoren, dobro raspoložen izjavio je da se ovde oseća kao kod kuće. Naglasio je da ga sve što vidi inspiriše za rad: knjige, filmovi, ljudi, potom druge kulture, posebno je izdvojio susret sa Aboridžinima i artefaktima iz drevnih vremena.
Podvukao je da odnos igrač–koreograf zahteva obostrano davanje i da je vreme koreografa diktatora prošlo. U susretu sa brojnim novinarima prisetio se da je kroz naš grad prošao davne 1963. u vreme kada je Skoplje zadesio zemljotres. U to vreme učio je klasičan balet na praškom Konzervatorijumu, a potom se usavršavao u Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu. Koreografski debi imao je u Štutgart baletu koji je vodio Džon Kranko. Nakon što je napravio tri koreografije za Holandski plesni teatar, („Gledaoci”, „Igra stolica” i „Potopljena katedrala”), postao je umetnički direktor ove trupe, 1975. godine. Zajedno sa Karelom Birnijem, osnovao je Holandski plesni teatar II, kao most između škole i profesionalnog rada, a 1991. i Holandski plesni teatar III, za igrače iznad 40 godina.
Kreirao je više od sto radova, izvođenih širom sveta. Njegove nagrade su između ostalih i titula Oficira reda u Holandiji, počasni doktorat Džulijarda u Njujorku, tri „Nižinjski nagrade” u Monte Karlu (najbolji koreograf, kompanija i predstava), „Benoit de la danse” u Moskvi i Berlinu, titulu Komandira Legije časti u Francuskoj… Naši baletski stručnjaci ističu da je Kilijan koreografski bog.
Rad u Holandskom plesnom teatru je bio sudbonosan za vas, tu ste postigli uspeh i brinuli za mlade i za one koji imaju preko 40? Dobro, svi brinu o mladima, ali kakav je plan bio sa onima iznad četrdesete?
Potpuno je prirodno i logično da ako ste sa nekim radili dvadesetak godina da je veoma teško da se sa njim jednostavno pozdravite. Ne možete nekom tek tako da se zahvalite kad napuni četrdeset, a ako sam i morao dešavalo mi se da to budu najgori momenti u mom životu. Te godine su inače vezane u životu za krizu srednjih godina. Zato sam i pokrenuo Holandski plesni teatar III, sa četiri igrača i svi koreografi poput Pola Lajtfuta, Nača Duata, Morisa Bežara, Vilijama Forsajta su radili za ovu kompaniju. Ljudi iznad četrdeset još uvek mogu da ispričaju neke sasvim druge priče od igrača koji imaju samo 18 godina. Ta treća kompanija bila je zadužena za igrače od 40 godine pa do smrti. Bila je to savršena baza, imati tri kompanije u okviru Holandskog plesnog teatra i posmatrati igrače kroz čitav život.
Postavili ste više od stotinak koreografija, da li danas možete izdvojiti najbolje iz vašeg opusa?
Da li vi imate dece? Eto, na primer da imate petoro dece da li biste neko mogli da izdvojite? Ne biste. Tako i ja ne mogu da izdvojim nijedno moje delo, uspevam da ih se prisetim, naravno, uz odlične asistente koji brinu o očuvanju mojih koreografija. Svi radovi su kao kamenje u tradicionalnom japanskom vrtu, ako jedan kamen nedostaje vi ne možete da preskočite na sledeći. A ove dve koreografije koje ćete videti u Beogradu izabrao sam, ali ni sam ne znam zbog čega.
Šta je trenutno u fokusu vašeg interesovanja?
Neprekidno kreiram. Pišem mnogo i to smešne priče, uvek na češkom jeziku, jer želim da zadržim dobar maternji jezik i potom ih šaljem prijateljima da se i oni nasmeju. Pitali su me mnogi da li ću ih sakupiti i objaviti, međutim bojim se da to realizujem. Nove koreografije više ne radim. Ali bavim se drugim stvarima. Uradio sam film, pod nazivom „Švercer”, u trajanju od nekoliko minuta. On govori o švercerima u tramvaju, ali je tu sve simbolično i odnosi se na sam život. Niko od nas nije platio kartu da bi se vozio ovim tramvajem. Film je prikazan nedavno u Pragu, a moji igrači igraju švercere. U njemu ima i drugih putnika koji se pojavljuju na nekoliko sekundi, trojica od njih su najbolji glumci u Češkoj. Među njima je i supruga Vaclava Havela, glumica Dagmar Havlova. Imam planove da napravim i neke druge filmove.
Kako danas nakon duge i uspešne karijere, u Hagu gde ste nastanjeni, izgleda jedan vaš dan?
Ako ste život proveli u svetu baleta onda je disciplina postojala od ujutru do uveče, neprekidno, godinama. Sada sam se susreo sa potpunom nedisciplinom, budim se i odlazim na spavanje kad želim, pišem i više ne postoje ograničenja.
------------------------------------------------------------------------
Gledaoci na sceni
Polusatni film, dve koreografije i razgovor sa Jiržijem Kilijanom jednim od najvećih koreografa današnjice biće moguć večeras i sutra uveče u 20 časova na sceni „Sava centra”, u Beogradu. Kad se kaže na sceni onda se to i bukvalno misli, jer je 12. Beogradski festival igre omogućio da pred limitiranim brojem gledalaca, koji će sedeti na podijumu, bude predstavljen specijalan program. Konkretno videćemo film kao kompilaciju Kilijanovih radova, u njegovom aranžmanu i selekciji specijalno urađenoj za BFI. Potom će biti odigrane dve koreografije slavnog umetnika i to „Adresat nepoznat” na muziku Čarlsa Ajvsa u trajanju od šest minuta i komad 14’ 20’’ (po poemama Gustava Malera).
Biljana Lijeskić
objavljeno: 02.04.2015.
