Izvor: Blic, 14.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jataci i ljubavnice skrivali haške begunce
Na koji način, kako i gde se kriju haški begunci, kako funkcioniše njihova mreža jataka, imaju li i u kojoj meri podršku srpskih tajnih službi, delimično otkrivaju hapšenja trojice sa liste najtraženijih haških optuženika - Stojana Župljanina, Zdravka Tolimira i Vlastimira Đorđevića.
Župljanin je boravio naizmenično u Rusiji i Srbiji. Lociran je u Nišu marta ove godine, gde je izmenjenog ličnog opisa, obrijane >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << brade, kratko podšišan, sa sedom kosom, živeo osam meseci pod lažnim identitetom uz legalna dokumenta izdata u Bačkoj Palanci na ime Branislava Vukadina. Ponašao se krajnje diskretno i povremeno radio fizičke poslove. Nakon toga prešao je u Pančevo, gde se skrivao sve do hapšenja. Čak se i lečio u obližnjem Domu zdravlja, a koristio je više lažnih imena. Sa sobom je uvek nosio pištolj, a posedovao je i drugo naoružanje. Uhapšen je u Pančevu u stanu Nikole Tepića, kojeg je, po priznanju njegove supruge, odranije poznavao.
„Poznavali smo ga od 1992. godine kao Baneta, Branislava. Nekada je radio posao komercijale, trgovine đubrivom, kojim smo se i mi bavili. Od tada ga nismo videli. I onda je, naprosto, sreo mog muža u gradu. Rekao je da čeka naplatu nekog posla, i pitao: 'Da li je problem da tu budem, kod vas, do naplate?’."
Stanari zgrade nikada ga nisu videli, a o Tepiću znaju samo toliko da se devedesetih nije bavio trgovinom đubriva, već da je trgovao naftom. Svi ostali podaci o ovoj porodici nepoznati su nam.
Zdravko Tolimir, penzionisani general, bivši načelnik Generalštaba Vojske RS za bezbednost i jedan od najbližih saradnika tadašnjeg komandanta VRS Ratka Mladića, zadužen i za organizaciju njegove mreže pomagača, skrivao se u Srbiji od 2005. godine, otkako je protiv njega podignuta optužnica. Njegovo poslednje utočište bilo je na istoj adresi najmanje nekoliko meseci. Sve do hapšenja u noći između 30. i 31. maja prošle godine živeo je u iznajmljenom stanu na trećem spratu stambene zgrade u beogradskom naselju Bežanijska kosa, u Ulici vajara Živojina Lukića. Koristio je lažna bosanska dokumenta, ali i pasoš, ličnu kartu, zdravstvenu i čekovnu knjižicu na svoje ime - Zdravko Tolimir. Dokumenta su nađena nakon pretresa stana u kojem je uhapšen. O tome da se Beogradom kretao čak i javnim gradskim prevozom, svedoči njegova mesečna karta GSP-a, sa odgovarajućom slikom i imenom.
Iako Tolimir nije bio maskiran iza brkova, brade, drugačije frizure, njegov lik postao je izmenjen u meri u kojoj je tome doprineo gubitak najmanje deset kilograma telesne težine. Ali ni kao takvog nisu ga prepoznali stanari zgrade u kojoj je živeo. Zapravo, nikada ga niko nije video u tom kraju, a neki od njih prepoznali su samo izvesnog I. Dimitrijevića, vlasnika stana u kojem se Tolimir skrivao.
Dimitrijević je izjavio da je stan iznajmio poznaniku svog prijatelja. „Meni su rekli da stan iznajmljuju za švaleraciju", rekao je on i dodao: „Dogovorili smo se, a meni ništa nije bilo sumnjivo jer je redovno plaćao kiriju."
Ipak, postoji indicija da su vlasnici stanova, ne samo u ovom slučaju, na neki način povezani sa optuženicima i da je reč o starim poznanstvima, neraskidivim vezama zasnovanim u ratnim godinama, ne samo po bratstvu po oružju, koliko po tadašnjim tržišnim vezama i ratnim biznisom, švercom oružja, cigareta, nafte...
Te veze šire se sve do Rusije. Tamo je još 2005. godine uhapšen haški begunac Dragan Zelenović, optužen za ratne zločine u Foči. On je u zapadnosibirskom centru naftne industrije Hanti-Mansijsku, gde je i pronađen, više godina živeo s lažnim ispravama pod lažnim imenom Branislav Petrović, zarađujući za život kao građevinski radnik.
Iste veze koristio je i Vlastimir - Rođa Đorđević, bivši načelnik Resora javne bezbednosti Srbije, sve do hapšenja, mesec dana posle Tolimirovog „pada".
Ma kako da je novinarima predočeno da se Đorđević, uhapšen u Budvi pred zoru 18. juna prošle godine, skrivao teško prepoznatljiv, zamaskiran iza puštene brade, njegov preplanuo lik, bez belih tragova na bradi i nausnici to opovrgava. Njegov lik, za razliku od Tolimira, izmenjen je dodatnim kilogramima i neznatno puštenom kosom. Poređenje sadašnjeg i nekadašnjeg portreta bivšeg načelnika srpske policije navodi da je takav mogao da prođe neopažen ma za kog ne tako bliskog poznanika.
Prema jednoj verziji, Đorđević se skrivao u Crnoj Gori, u Budvi, dve i po godine. Radio je kao fizički radnik, na građevini, pod lažnim identitetom, kao Novica Karadžić, u iznajmljenim stanovima onih koji ga, navodno, nisu prepoznali kao haškog optuženika, niti ga je kao takvog iko prepoznao u tom gradu.
Neki crnogorski mediji navodili su da je promenio nekoliko utočišta pre no što je smešten u kuću u naselju Lazi, udaljenom od Budve nekoliko kilometara, gde je i uhapšen. Ali ni tamo ga niko nikada nije video. U svakom slučaju, po jednoj verziji, do njegovog hapšenja došlo je nakon dojave o njegovom utočištu, do koje su došli srpski operativci, BIA i crnogorska policija, preko njegove dugogodišnje ljubavnice, koja je postigla nagodbu, na sopstvenu inicijativu, zbog nekog krivičnog dela koje joj se stavljalo na teret. Đorđevićev telefon potom je prisluškivan nekoliko dana, da bi konačno bio uhapšen, bez mnogo buke, neprimetno za okolne stanare. Bio je sam u kući i predao se bez pružanja otpora. Prema drugoj verziji, Đorđević je deset dana pre hapšenja stigao iz Moskve direktnim letom na tivatski aerodrom. Zatim je ubačen u političku igru srpskih, ruskih i crnogorskih službi u dogovoru sa Tribunalom. Po toj verziji, Đorđević je iz Moskve u Crnu Goru stigao sa lažnim srpskim ispravama, istovremeno kao i agent FSB-a, ruske obaveštajne službe Sergej Lebedov, čija je poseta Podgorici i Budvi zvanično obelodanjena. Nekoliko izvora iz crnogorske policije potvrdilo je da je Đorđević u Crnu Goru stigao sa ruskim prijateljima, koji su mu ne samo obezbedili lažne isprave već i obećali pomoć u podizanju građevinske firme.
Kako god, zanimljiv je tajming hapšenja ne samo Đorđevića već i Tolimira. Hapšenje Tolimira odigralo se samo tri dana pre dolaska bivše glavne haške tužiteljke Karle del Ponte u Beograd, a hapšenje Đorđevića samo dva dana pre njenog predstavljanja izveštaja o saradnji Srbije s Tribunalom pred SB. Od tog izveštaja zavisila je odluka hoće li EU ili ne nastaviti prekinute pregovore o pridruživanju i asocijaciji sa Srbijom, uslovljenom njenom pozitivnom ocenom. Del Ponteova je tada pred Savetom bezbednosti UN rekla da su hapšenja Tolimira i Đorđevića dokaz da je Srbija posvećenija punoj saradnji s Tribunalom. Dan kasnije, komesar EU za proširenje Oli Ren izjavio je da Evropska komisija sa Srbijom može nastaviti pregovore o asocijaciji i pridruživanju.
Da li ovo potvrđuje tezu da vlasti u Srbiji znaju gde se nalaze optuženici, ali da manipulišu njihovim hapšenjem, odnosno da biraju trenutak koji njima odgovara? I tada, kao i sada u slučaju hapšenja Župljanina, vlasti su tvrdile da je reč o pukoj koincidenciji, a da su optuženici uhapšeni onda kada su postojale indicije da se nalaze na tim lokacijama.
Doneto rešenje o izručenju Župljanina
Istražni sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu Dragan Plazinić doneo je rešenje o ispunjenosti zakonskih pretpostavki da se haški optuženik Stojan Župljanin izruči Haškom tribunalu. Sudija je doneo rešenje, nakon saslušanja Župljanina, koji je juče odbio da primi hašku optužnicu, tvrdeći i pored DNK analize koja je potvrdila njegov identitet, da je on Branislav Vukadin.
Njegovi branioci Nebojša Maraš i Igor Pantelić, podneli su zahtev sudu da se uradi „nezavisna" DNK analiza i da se uporede otisci prstiju sa otiscima Vukadina iz Bačke Palanke. Na rešenje sudije o izručenju odbrana ima pravo žalbe u roku od tri dana, pa bi u tom slučaju konačnu odluku donelo vanraspravno Veće suda za ratne zločine, koje takođe ima isti rok. Na odluku veća ne postoji pravo žalbe i ministarstvo zatim donosi konačnu odluku o izručenju.
Advokat Maraš je na pitanje novinara, kako se njemu predstavio klijent, odgovorio „i meni se predstavio kao Vukadin".
Jedini neosporni dokaz da je u pitanju Župljanin je DNK analiza, jer su mu izdata dokumenta na ime Vukadin, a otisci prstiju Župljanina su zavedeni kao Vukadinovi otisci. Pravi Branislav Vukadin imao je lična dokumenta izdata u Bačkoj Palanci ali je umro pre šest godina. V. Z .C. - M. N.
Preostali Mladić, Karadžić i Hadžić
Za Mladića se veruje da živi negde u vojnim blokovima na Novom Beogradu, da mu je kretanje veoma ograničeno. Da izlazi samo u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim satima, da nosi naočare i kačket, da ima puštenu bradu, i nekoliko kilograma više. Za njega se sumnja da se kreće na tromeđi Srbija - Crna Gora - BiH i nema pretpostavke o njegovom trenutnom izgledu. Sumnja se da se obojica leče, ali nisu poznate ustanove i način na koji je lečenje organizovano. Za Karadžića je poznato da je lociran poslednji put u Beogradu 2004. godine gde mu je izvedena manja hirurška intervencija. Pretpostavlja se da se Hadžić krije kod manastira na Fruškoj gori.
.jpg)
