Izvor: Politika, 04.Mar.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta će biti posle ustanka
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Libijske prilike su još daleko od raspleta, ali u Vašingtonu se već prave računice šta će biti kad se ustanak protiv Muamera Gadafija jednom završi. Saldo se već može naslutiti: region severne Afrike i Bliskog istoka sa više islamskih režima – i novo oružje na crnom tržištu na kojem se snabdevaju i teroristi.
Ovo drugo je prva i neposrednija briga. Kako piše „Njujork tajms”, pozivajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se na stručne analize fotografija i video-snimaka iz prvih dana libijske bune, iz vojnih skladišta je izneto podosta opreme Gadafijeve armije, od „kalašnjikova” do SA-7, ruske verzije „stingera”, protivavionske rakete koja se ispaljuje s ramena.
Sve će to, kako pokazuju primeri iz minulih sličnih situacija, u Ugandi 1979, Albaniji 1997. i Iraku 2003, jednog dana završiti na crnom tržištu, na kojem se snabdevaju razni pobunjenici, ali i teroristi.
Posebna briga su „ruski stingeri”, koje bi teroristi mogli da upotrebe i protiv civilnih aviona. SA-7 se u počivšem Sovjetskom Savezu proizvodila još od šezdesetih godina prošlog veka, kao oružje namenjeno odbrani od NATO aviona, a razne kopije se, kako piše „Njujork tajms”, proizvode i u Egiptu, Pakistanu, Bugarskoj i Kini.
„Tajms” navodi da je analiza snimaka pokazala da je iz vojnih skladišta opljačkano oružje rumunskog, mađarskog i ruskog porekla, kao i sanduci municije glavnog kineskog proizvođača oružja, ali se ne pominje ništa što je napravljeno u Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji.
Sa SA-7 je 1979. oboren avion „Er Rodezije” kada je poginulo 59 putnika, jedna gerilska grupa koju je podržavala Amerika srušila je 1983. angolski „boing 737” sa 130 ljudi, a 1986. sudanska gerila je oborila jedan domaći putnički avion u kome je poginulo 60 osoba. Genocid u Ruandi je počeo kada je 1994, takođe raketom SA-7, oboren avion u kome su bili predsednici Ruande i Burundija.
Eksperti smatraju da se malo šta može učiniti da ovo oružje ne stigne u neželjene ruke: jedino utešno moglo bi da bude ako se posle svega pokaže da je libijska vojska imala pedantnu evidenciju šta je sve bilo u skladištima, da se bar utvrdi šta je nestalo.
Druga nova činjenica sa kojom se u Vašingtonu već računa u ovom geostrateški važnom prostoru jeste mogućnost da njene dojučerašnje oslonce tamo – Ben Alija u Tunisu, Mubaraka u Egiptu, eventualno i Salema u Jemenu kao i Gadafija u Libiji – zamene režimi čija će politika biti islamski obojena.
Po „Vašington postu”, nadležne službe već prave razne scenarije, nastojeći da razluče razne pokrete u regionu koji su zagovornici islamskog modela vladanja. Jedna interna analiza ove vrste koju je Bela kuća poručila prošlog meseca tako je identifikovala značajne ideološke razlike među njima, u spektru od Muslimanske braće u Egiptu, do filijala Al Kaide.
Osnovni zaključak je da se „ne bi trebalo bojati islama u politici ovih zemalja”, kako je to opisao neimenovani zvaničnik. „Vlade i partije posmatraćemo kroz njihove poteze, a ne njihov odnos prema islamu.”
Obama je, navodi se, od stupanja na dužnost bio zagovornik „novog početka sa islamom”, sugerišući da on nije nekompatibilan sa demokratijom, mada rezultati demokratskih eksperimenata ove vrste nisu išli na ruku interesima SAD: islamistički Hezbolah u Libanu i Hamas u palestinskom pojasu Gaze iskoristili su upravo demokratske izbore da uđu u vlast ili je sasvim osvoje. Oba pokreta su pri tom antiamerička i antiizraelska.
Ukazuje se, međutim, da je moguć i drugi, turski model, gde dominira proislamska, ali demokratska partija, premda nijedna zemlja koja se poslednjih meseci našla u demokratskom tranzicionom vrtlogu nema, bar ne u celosti, ono što ima Turska: institucionalne kočnice oličene u sekularnoj armiji i jakom sudstvu.
M. Mišić
objavljeno: 05.03.2011
Pogledaj vesti o: Moamer Gadafi, Vašington
