Izvor: Politika, 16.Jul.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pukovniku nema ko da piše
Kako su i Gadafi i Zapad pokrali ono što je, možda, bio početak Arapskog proleća u Libiji
Libijski građanski rat moguće će još dugo potrajati, ali odlazak Muamera Gadafija s vlasti Zapad je planirao još pre pet meseci pa je pre dva dana presuda samo pečatirana u Istanbulu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Kontakt grupa za Libiju je, prevođena SAD, kolektivno priznala pobunjenike iz Bengazija kao jedinu legitimnu vlast, pozvala libijsku opoziciju da što pre formira prelaznu vladu i ponovo zatražila Gadafijev odlazak u skladu sa „utvrđenim fazama“.
Gadafi je u februaru imao drugu viziju. On je, kao i druge autokrate Bliskog istoka, Libijce upozoravao na reke krvi, okupaciju Zapada, haos i siromaštvo ili na Al Kaidu ako njegov režim padne.
Arapsko proleće pokazalo je, međutim, da se širom regiona utemeljilo uverenje da je cena obaranja autokrate – koliko god bila visoka – ipak mala u poređenju sa štetama koje nanose aktuelni vladari.
Kada je uvideo o čemu je reč, pukovnik je, svesno i uspešno, zahteve za promenama prebacio na kolosek oružanog konflikta građanskog rata. Zapad je odmah utrčao s jasnom idejom da ga skloni.
Tako su i Gadafi i Zapad pokrali ono što je, možda, bio početak Arapskog proleća u Libiji.
Naglašavam „možda“ jer otkako je počeo narodni revolt u Libiji, uvek se govori o „pobunjenicima“. Za razliku od „demonstranata“ po Tunisu ili Egiptu – kojima su u startu možda bili bliski – ubrzo im je dodeljena sasvim druga uloga od nezadovoljnika na tuniskom Bulevaru Burgibe ili kairskom Trgu Tahrir.
Zadatak „pobunjenika“ je da promene režim, ne da ga reformišu i demokratizuju.
Kako se ispostavlja da oni nisu u stanju da obave zadatak, bez obzira na svu podršku koju imaju, zaključujem da je diplomatska ofanziva iz Istanbula kompenzacija za nemoć NATO-a da vojno porazi upornog pukovnika. Mada to ne menja mnogo na stvari.
Pobunjenici počinju da dobijaju oružje, otvorena im je i perspektiva da će se domoći tri milijarde dolara novca režima u Tripoliju koji je zamrznut odmah posle izglasavanja rezolucije UN koja je odobrila – u međuvremenu zloupotrebljeno – korišćenje NATO sile.
Gadafi je tako, još jednom u svojoj 42 godine dugoj karijeri, ubačen u izolaciju s malim šansama da iz nje izađe. Pukovnik više nema prijatelja, ako se ne računa Zoran Lilić.
Možda će iz svega izaći živ – ukoliko ispregovara mirno povlačenje s vlasti, moguće mrtav – ukoliko nastavi građanski rat zbog koga ga rivali optužuju da je kriv za smrt 20.000 ljudi i razaranje nekad prosperitetne zemlje.
Sictransitgloriamundi.
Zapadne sile ne vole poraze. Ne znaju šta da rade kada ne pobeđuju brzo, oslanjajući se na svoju tehnološku nadmoć iz vazduha koja ne ugrožava živote njihovih pilota. Kao nad Srbijom 1999.
Još im je gore kada se spuste na zemlju, bez obzira na to da li su to pustinjske ravnice između Tigra i Eufrata ili avganistanske gudure podno Hindukuša.
Tako je i s Libijom. Pobeda ne pada s neba, a Amerikanci, Britanci, Francuzi i Italijani ne bi da prođu kao feldmaršal Romel. Tim pre što znaju da Gadafi bolje stoji nego nekada maršal Montgomeri kod El Alamejna.
Iako se saveznici obavezuju da će pojačati vojnu ofanzivu protiv nepoćudnog libijskog pukovnika, diplomatski pritisak čini se realnijim. Otvara izlazne strategije obema stranama – pod uslovom da ih Gadafi prihvati.
Retorički, to je nemoguća misija jer Zapad ne odustaje od promene režima u Tripoliju, a „brat vođa“ ponavlja da će radije završiti kao mučenik nego što će dozvoliti da mu neko pred očima sruši decenijama pravljeni projekat džamahirije, vladavine naroda.
Istovremeno, i među ograničenim brojem članica NATO-a koje su angažovane u operaciji „Odisejeva zora“ ima razlika. Očito je da mnoge od njih u februaru nisu ni pomišljale da će Gadafi u julu kontrolisati delove libijske teritorije.
Italija je prva najavila da je spremna da se izvuče. Rim kao da se predomislio zbog brzine kojom je zahtevao da Gadafi bude izveden pred Međunarodni krivični sud u Hagu, pa je premijer Silvio Berluskoni otvoreno rekao da je bilo bolje da se Italija držala neutralnije, poput Nemačke.
Na drugoj strani je Francuska, zemlja koja je iskoristila priliku da fascinira evropske militante i prva prizna pobunjenike iz Saveta nacionalne tranzicije. Zajedno s Britancima, Francuzi su odigrali ključnu ulogu da obazrivog Baraka Obamu ipak uvuku u rat koji bez Amerikanaca ne mogu da dobiju.
Pošto je svima na usnama pomalo defetističko pitanje da li je i tako moguće poraziti Gadafija, rekao bih da je razočaranje u efikasnost NATO-a dovelo do potrage za alternativnim rešenjima, uključujući i moguće direktne (verovatno tajne) pregovore s Tripolijem.
Sve podseća na ponudu avganistanskim talibanima posle godina neuspešnih pokušaja da budu vojno poraženi.
Francuski ministar odbrane već priznaje da vojna sila nije dovoljna. To je nesumnjivo napredak u odnosu na Amerikance u Iraku kojima su za takav zaključak bile potrebne godine.
Dakle, posle svih bombardovanja Gadafijeve rezidencije u Bab el-Aziziji, ipak pregovori. Samo je pitanje vremena kada će uslediti zvanična ponuda.
Šta je navelo Francusku da se tako okrene, pita se analitičar Stratfora. „To je tačka na kojoj uloga Rusije postaje zanimljiva.“ Francuska je, kaže on, usred procesa približavanja Moskvi kako bi balansirala dobrim odnosima Rusije i Nemačke.
Pariz i Moskva su zajedničke interese pronašli u – Libiji. Rusija nije prisustvovala skupu 30-ak zemalja u Istanbulu, ali traži ulogu značajnog međunarodnog posrednika. Francuska ne bi više mnogo da se oslanja na rizičnu kampanju bombardovanja.
Brzo reagovanje se Francuzima isplatilo jer je samo koji dan kasnije američki predsednik u razgovoru sa šefom ruske diplomatije prvi put javno podržao posredničke napore Moskve u Libiji – pošto mu je ruski gost ponovio da njegova zemlja ne stoji iza Gadafija.
Amerikanci su time, ponovo, naglasili da je sve ono što se dešava južno od „linije smrti“ koju je Gadafi proglasio davne 1986. ipak samo „evropski rat“. I to protiv nepredvidivog protivnika.
Perspektive bilo kakve demokratizacije Libije ozbiljno narušavaju barem četiri negativna scenarija: građansko-plemenski rat, vojna uprava, zastoj tranzicije ili podela.
Prvi je najopasniji. Egipćani su to na vreme shvatili pa su odmah ustali posle sektaškog nasilja nakon obaranja Hosnija Mubaraka. Libija je usred te zamke.
Vojna uprava takođe ne može da se isključi. Više ličnosti koje iz Bengazija predvode otpor Gadafiju su „slobodni oficiri“ koji su s njim oborili monarhiju 1969. Pripadaju važnim plemenima i imaju legitimitet. Ukoliko vojno pobede, teško će se odreći vlasti.
Treći scenario nudi mešovito rešenje: ni demokratija ni diktatura. Regularni izbori, demokratski ustav i civilno društvo s jedne strane, izborne prevare, kršenja ljudskih prava s druge. Ukočiti se u tranziciji obično znači gubitak demokratije.
Konačno podela. Povratak na otomanska vremena: Kirenaika na istoku, Fezan na jugu, Tripolitanija na zapadu.
Da li će Gadafi pristati da spasava sebe i članove svoje porodice koja mu je toliko draga? Ili će Tripoli sravniti raketama zemlja-zemlja kako je to nedavno nagovestio ruski izaslanik koji se s njim sreo?
Pitanja od po milijardu dolara – u Libiji se poraz ili pobeda mere ne ispod devet nula.
Boško Jakšić
objavljeno: 17.07.2011
