Izvor: Politika, 04.Sep.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preuranjeno slavlje
Suviše je spina ubačeno u pobedu pobunjenika da bi se dekodirala libijska budućnost. Sem vojne pobede, gotovo sve ostalo je nerešeno
Ovo su poslednji dani izvođenja na sceni pozorišnog komada po tekstu „Zelene knjige“ Muamera Gadafija koji je, menjajući uniforme i beduinska odela u svakom činu, decenijama bio i glavni glumac.
Pukovnik je oduvek voleo publiku. Bez obzira na to da li u njoj sede privedeni, naizgled oduševljeni Libijci, ili licemerni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetski lideri koji su sve vreme znali da iza scene podržava terorizam.
Oni koji su ga srdačno dočekivali kada je priznanje za obaranje američkog putničkog aviona iznad škotskog Lokerbija propratio milijardama dolara kompenzacija. Oni koji su ga, poput Ben Alija ili Mubaraka, hrabrili da ostane na vlasti.
Oni koji su mu pred šator slali izaslanike i naftaše, koji su pragmatski sebično zaboravljali na libijski narod kome danas odaju priznanje zbog obaranja diktatora.
Pukovnik ima sve pravo da bude besan zbog Libijaca koji su odbacili njegov ideal savršenog političkog sistema, pokazujući da nisu dorasli njegovim ambicijama – pa i zaslužuju da ih on naziva „pacovima“.
Rat je gotov. Tačnije, vlade i mediji su odlučili da je rat gotov iako on još traje. Gadafi će pre ili kasnije, ukoliko ne dobije priliku da pobegne, biti uhvaćen. Možda živ u nekoj rupi, kao Sadam Husein, možda mrtav.
Ispražnjenim pozorištem kojim je neprikosnoveno vladao 42 godine odjekivaće eho njegovih pretnji pobunjenicima da će ih proganjati od kuće do kuće, „zenga, zenga“ – od sokaka do sokaka.
Potera za Gadafijem je u toku. Zenga, zenga. Njegova glava procenjena je na 1,7 miliona dolara. Koliko beše Sadamova, 25 miliona? Da nije zbog recesije?
Kako god, Sadamu se sudilo. Tajni snimak vešanja obišao je svet. Gadafiju su pružili priliku da izmakne suđenju. Novi šef privremene Libije, Mustafa Abdul Džalil, je pogrešio. Ne pravi razliku da li će Gadafi biti uhvaćen živ ili mrtav – što nije pravda već osveta. On bi morao pred sud, sem ukoliko sam sebi ne presudi.
Malo je arapskih vladara koji su imali takvu priliku da svoju zemlju pretvore u pravi raj njenog naroda kao Gadafi sa Libijom. Samo šest miliona stanovnika na milijarde barela super kvalitetne nafte.
Istina, Libija je živela udobnije od svojih suseda bez nafte, ali: blizu 200 milijardi dolara sklonjeno je po zapadnim bankama dok je petina Libijaca živela ispod granice siromaštva, svaki deseti je nepismen, a samo Alah zna koliko ih je brat-vođa pobio tokom 42 godine na vlasti.
Svet je sve to znao. Svi su znali. Neko vreme Zapad ga je držao u izolaciji „otpadničke zemlje“ ali se jako obradovao kada se okrenuo Zapadu.
Ko se tu kome smejao, Gadafi Zapadu ili obrnuto? Sigurno je samo da je on bio igrač velike role. Svet je bio publika. Libijci žrtve.
Zapad je, uz razumljivu podršku „braće Arapa“, potpuno zaboravljao ljudska prava, demokratiju, slobodu i sve te velike reči koje je očas spreman da potopi u barelu – buretu – nafte. Svi su znali da je narcisoidni pukovnik diktator, ali su mu otvarali vrata. On je postajao sve brutalniji.
Politika nema etike. Kako bi se, da je ima, Abdul Hakim Belhadž sada sastajao sa zapadnim diplomatama po rashlađenom konferencijskom centru u Dohi, u Kataru? Belhadž je bivši komandant ekstremističke libijske grupe povezane sa Al Kaidom i talibanima! Do juče je bio šef bezbednosti pobunjenika.
U Ruandi je 1994. svet mogao da spase stotine hiljada života da je bio vođen idejom sprečavanja „humanitarne katastrofe“. A nije. Za razliku od Ruande, humanitarna intervencija i Libiji bila je brza i odlučna. Zbog nafte.
Ko se bavi političkim idealima i pravdom neka pažljivije prati kako se zapadne naftne kompanije u najboljoj kolonijalnoj tradiciji tuku za buduće koncesije. Šta mislite, zašto je Iran na listi narednih mogućih ciljeva?
Kako će u Libiji funkcionisati stvari u budućnosti koju je Zapad organizovao, naoružao i – pobedio. Može li libijski narod da izbegne tumaranje zenga, zenga?
Suviše je spina ubačeno u pobedu pobunjenika da bi se dekodirala libijska budućnost. Sem vojne pobede, gotovo sve ostalo je nerešeno.
Libijski slučaj odavno je iskočio iz matrice Arapskog proleća. Moguće da je u startu politički i socijalni bunt bio inspirisan Tunisom i Egiptom, ali izazov režimu ubrzo je postao nasilan pretvarajući se u krvavi građanski rat koji se završio promenom režima.
Činjenica da je pobunjenički Nacionalni prelazni savet od početka odbijao sve predloge o eventualnom pregovornom rešenju može da podstiče sumnje u prave motive, ali pobednicima su danas širom otvorena vrata da sa Libijom rade šta hoće. Pod uslovom da znaju šta hoće: korist za Libijce, sebe ili zapadne patrone bez čije vojne pomoći ne bi bili tu gde jesu?
Nove vladare Libije teško da je okupljalo išta više od želje da sruše Gadafija. Posle njegovog iznenađujuće lakog odustajanja od borbi za Tripoli, pobednici su okruženi svekolikom finansijskom pažnjom Zapada i – međusobnim sumnjama.
Od njih se, uz svu podršku koju imaju, očekuje da što pre stabilizuju teško ranjenu zemlju, ali proklamovanje Mape puta ka demokratiji – dokaz da nova vlast dobro vlada omiljenom terminologijom Zapada – ispostaviće se kao veoma naporno.
Mnogo posla za zemlju koja nije imala ustavna iskustva učešća građana u vlasti, nezavisno sudstvo, vladavinu zakona, političke partije, slobodne medije, civilno društvo.
Kako homogenizovati vlast sastavljanu u Bengaziju od svakog ko je imao hrabrosti, ili je na vreme procenio da pukovniku treba reći „ne“: liberalnih intelektualaca i proganjanih militantnih islamista, mladeži koju je poneo Tunis i Egipat, starih čuvara tradicionalnih vrednosti polubeduinskog društva, instant-disidenata starog režima.
Kome verovati u 40-članom Nacionalnom prelaznom savetu koji je ogledalo svih ovih razlika?
Ko će ovladati plemenski podeljenom zemljom čije je jedinstvo – kako tiranije uvek deluju monolitno – Gadafi obezbeđivao brutalnom represijom zaklonjenom džamahirijskom vladavinom naroda?
Kako uspostaviti ozbiljne institucija vlasti koje, u zemlji naviknutoj na korupciju, treba da odole izazovu od blizu 170 milijardi dolara sredstava bivšeg režima koji je Zapad u međuvremenu odmrzao?
Prvoborci revolucije – još jedan omiljeni zapadni naziv za organizovanu smenu režima – uveliko preračunavaju sopstvene učinke u obaranju pukovnika. Zbog tolike količine novca u opticaju u Iraku i danas nema mira.
Vojna pobeda je po svemu sudeći izvojevana. Pobeda Libije je prerano proglašena. Sem ukoliko se u pobedu ne računa mogućnost da diktatora zameni neki savremeni kralj Idriz koga je mladi Gadafi 1969. rušio tražeći socijalnu pravdu.
„Ovo su prvi dani ere posle Gadafija, a plovidba kroz mir je isto tako perfidna kao i samo ratovanje“, konstatuje uvodničar britanskog „Gardijana“.
Voda, hrana, struja i lekovi brzo će stići. Demokratija je daleko na pustinjskom horizontu i lako može da se pretvori u fatamorganu.
Boško Jakšić
objavljeno: 04.09.2011.
