Izvor: Politika, 22.Feb.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arapska ulica
Protesti protiv lidera više objedinjavaju nego pokušaji nacionalnih vođa da uspostave panarapsko jedinstvo
Muameru Gadafiju se „o glavu obijaju” dve njegove glavne propovedi: o arapskom jedinstvu i vladavini masa. Obe su se žestoko okrenule protiv njega a da ih on čak nije prepoznao kao svojevrsne revolucije, iako je titularni vođa revolucije.
Radovao se, možda, dok se vlast masa (ili „džamahirija”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako je on nazvao svoju zemlju), širila ulicama suseda, Tunisa i Egipta, ali je „ostao bez teksta” kad se usmerila protiv njega, njenog glavnog propagatora.
Nije prozreo, izgleda, ni da bune protiv lidera sada objedinjavaju Arape više nego eksperimentisanja njihovih vođa sa zvaničnim ovekovečenjem arapskog jedinstva.
Spoj ta dva fenomena prigodno je etiketiran kao „arapska ulica”. Ne zna se još kuda vodi, ali je probuđena nada da će izbeći dosadašnje liderske ćorsokake i stranputice.
Arapsko ujedinjavanje preporučivano je odavno, a posle Drugog svetskog rata uvek „odozgo”. I uvek neuspešno.
Najupamćeniji su pokušaji Egipta. Proglašena je 1958. Ujedinjena Arapska Republika (UAR) koja je sa Sirijom potrajala do 1961. da bi dve godine kasnije te dve države sa Irakom stvorile novu UAR, koja se 1971. takođe raspala.
Gadafi se zdušno upustio u slične poduhvate. Nekompletirana federacija sa Egiptom i Sirijom razvlačila mu se od 1972. do 1977. U međuvremenu je, 1974, programirao nikad neostvarenu unifikaciju s Tunisom.
Lokalni kiksevi nisu mu umanjili šire, kontinentalne, ambicije. Založio se za stvaranje „unije afričkih država”, po ugledu na Evropsku uniju, što je projekat na kome je insistirao sve do današnjih dana kada mu se raspuklo unutrašnje, nacionalno, jedinstvo.
Povremeno je Gadafi doživljavao sebe i kao objedinitelja svih muslimana. Nije mu pošlo za rukom, kao što to nije uspelo ni predvodnicima iranske islamske revolucije 1979, posle koje je došlo do sukoba Teherana i Bagdada kao nosilaca dva i dalje neostvarena nacrta panislamizma i panarabizma.
Zaželeo je, ipak, i pluralističkije okupljanje. Na interkontinentalnom samitu u Venecueli je, zajedno s domaćinom Ugom Čavesom, predložio stvaranje afričko-latinoameričkog odbrambenog saveza koji bi, kako su javili izveštači s lica mesta, bio neka vrsta „NATO-a planetarnog juga”.
Ovih dana se pronela vest da se, pred unutrašnjim izazovima, seli kod koautora te zamisli. Demantovao je to kao glasinu, iako se ona uklapala u njegov strateški koncept da mu uloga i polje dejstva ne mogu biti svedeni na zavičaj.
Ali, gotovo panarapski pokret protiv niza lidera, pa i njega samog, uzdigao je Gadafiju rejting do nivoa koji je mogao samo da sanja. Objedinio je svet tako što je njegova neizvesna sudbina postala globalna vest broj jedan. Uz ostalo i zato što je tek prvi lider, u tekućim okolnostima, kome su i vlast i sistem podriveni praktičnom primenom, na ulici, onoga što je lično propovedao a nije ostvarivao.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 23.02.2011.
Pogledaj vesti o: Moamer Gadafi
