Izvor: Politika, 20.Mar.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika komanduje, ali ne predvodi
Napad na Libiju kao prva primena Obamine doktrine multilateralizma i dokaz promenjene uloge „najmoćnijeg čoveka sveta”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Zona neletenja je efektivno uspostavljena, sa minimalnom kolateralnom štetom”, izjavio je u nedelju pre podne admiral Majk Malen, načelnik Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, što bi moglo da znači da je prvi cilj multinacionalne intervencije protiv režima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << libijskog vođe Muamera Gadafija postignut. Pitanje koje dominira u non-stop debatama na američkim TV mrežama, povremeno prekidano prenosom rata uživo, glasi: šta dalje?
Neizbežna poređenja „Odisejeve zore”, kako je nazvana ova operacija, sa „Milosrdnim anđelom” koji je 1999. bombardovao SR Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru) su česta, ali uz naglašavanje glavne razlike: Amerika ovog puta, mada (privremeno) komanduje, ne predvodi.
Sa američkih ratnih brodova ispaljeno je najviše krstarećih raketa ka infrastrukturi libijske armije – više od stotinu – ali to se objašnjava činjenicom da ih Amerika najviše i ima. Američki „nevidljivi” bacili su na libijske aerodrome više od 40 teških bombi, ali predsednik Obama, koji je početak ovog rata dočekao u Brazilu, u svakoj prilici naglašava „ograničenu američku ulogu” i ponavlja kako „upotreba sile nije bila naša prva opcija”.
Intervencijom operativno komanduje general Karter Hem, šef američke Komande za Afriku, čije je sedište u Frankfurtu. Iz Pentagona međutim poručuju da će on tu ulogu u sledećim danima „predati koaliciji”, premda se ne pominje čiji će general preuzeti ovu funkciju.
Ako je suditi po dosadašnjem angažmanu i ambicijama u ovoj operaciji, to će najverovatnije biti neki Francuz. Ovde je i te kako zapaženo da je početak intervencije objavio predsednik Sarkozi, a da se Obama na ovo prvo sasvim uzgredno osvrnuo na zajedničkoj konferenciji za štampu sa svojom domaćicom, brazilskom predsednicom Dimom Rusef. Kasnije, u drugom obraćanju javnosti iz Brazilije, posle ispaljivanja prvih krstarećih raketa, tokom tri minuta šest puta je pomenuo međunarodnu podršku intervenciji, uz naglašavanje da je to „međunarodni poduhvat” i objašnjenje da je Amerika deo „široke koalicije”.
To nije bila baš muzika za uši mnogima u Americi, pre svega njenim konzervativnim „jastrebovima”, koji se još od Obaminog ulaska u Belu kuću žale da njihov lider zanemaruje svoju ulogu „predsednika sveta”, a sada ne mogu da se pomire sa činjenicom da je njihov vrhovni komandant u važnoj savezničkoj akciji „samo jedan od igrača”.
Za one razložnije i analitičnije, ovo nije iznenađenje: Obama po njima samo prvi put direktno realizuje doktrinu koju je najavio još u predsedničkoj kampanji. Doktrinu multilateralizma i raskida sa filozofijom „mi pa mi” svog prethodnika, koji je dva rata (u Avganistanu i Iraku) započeo oslanjajući se samo na Britaniju kao voljnog partnera.
Obama je novi spoljnopolitički koncept nedvosmisleno pokazao baš u libijskom slučaju, ističući od samog početka svoj oprez i nevoljnost da Ameriku uvuče u treći rat u jednoj muslimanskoj zemlji. Prelomio je tek kad su se stekla tri uslova: kada je obezbedio saglasnost većine NATO saveznika (sa izuzetkom Nemačke), nekih arapskih zemalja, i legalno pokriće Saveta bezbednosti. Svoje ranije intervencije – one koje su pokretali dva Buša i Klinton, Amerika ni približno nije pripremala tako obzirno.
Iako je deklarisani cilj intervencije „zaštita civila” (ustvari pobunjenika kojima je pretio potpuni slom u Gadafijevoj ofanzivi na Bengazi, sa pretnjom „da neće biti milosti”), glavna, mada javno neizgovorena misija je uklanjanje Gadafija, koji je, po Obami, „izgubio legitimitet” i zbog toga „mora da ode”.
Posle očekivanih početnih uspeha primene superiorne sile saveznika (samo SAD u blizini libijske obale imaju imaju 11 ratnih brodova, uključujući i tri podmornice), glavno pitanje je – šta dalje. Kopnena intervencija je rezolucijom Saveta bezbednosti eliminisana kao mogućnost, a sa američkog stanovišta je i nepoželjna, bar kad je reč o angažovanju njihovih trupa. Strategija za drugu fazu se zasad ne naslućuje.„Njujork tajms” u svojoj analizi navodi i rizike, od kojih je glavni, a možda i najverovatniji, podeljena Libija, bez jake vlasti u jednom svom delu, što otvara vrata da islamski ekstremisti počnu da operišu u zemlji čija su im vrata dosad bila zatvorena. Ovaj list ukazuje i na vaskrsnuće „dvostrukih standarda”: dok Zapad preduzima kaznenu ekspediciju protiv Gadafija zbog obračuna sa sopstvenim narodom, mirno posmatra brutalne obračune režima sa demonstrantima u Jemenu i Bahreinu.
Milan Mišić
objavljeno: 21.03.2011
