Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fejsbuk – virtuelna agora
Iako život svakog od nas ima ključne dramaturške tačke, nijedno prvo zaljubljivanje, matura, prva seksualna iskustva, brakovi, deca, razvodi, ne mogu se uporediti sa uvođenjem „Fejsbuka” u sopstvenu svakodnevicu. Porazno ili ne, život delimo na eru pre i posle „Fejsa”
Psihosocijalni i medijski fenomen „Fejsbuk” (od milošte – „Fejs“, skraćeno FB), star samo sedam godina, kao najpopularniji vid virtuelnog društvenog umrežavanja već je dostigao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pola milijardi korisnika, ostavljajući daleko za sobom „Majspejs”, „Tviter”, ili „Konektju”. U trenutku pisanja ovog teksta, na FB stranici Marka Zukerberga, osnivača „Fejsbuka”, stoji podatak da on ima oko milion i četiri stotine hiljada prijatelja, dok se protiv njega vodilo i vodi nekoliko tužbi, što bivših poznanika i prijatelja koji su već dobili poravnanja na procesima pokrenutim zbog navodnih prisvajanja autorstva i koncepta, što zbog navoda da se putem „Fejsbuka” narušava privatnost korisnika. Film,kao medij koji je stariji stotinu godina od Interneta, prepoznao je dramski potencijal i napetost u priči o nastajanju „Fejsbuka” – „Društvena mreža“ koja je svetsku premijeru doživela početkom oktobra predstavlja sve samo ne romansiranu biografiju najmlađeg svetskog milijardera Marka Zukerberga (u tumačenju svedenog i preciznog, a tako neodoljivog Džesija Ajzenberga). Presedan je svakako to što je načinjen (polu)biografski igrani film o ličnosti koja ne samo da je živa već ima samo 26 godina. Nepostojanje vremenske distance svedoči o neverovatnom sažimanju i ubrzanju protoka informacija u vremenu. Aron Sorkin kao scenarista i Dejvid Finčer kao reditelj eksploatišu tipično američku kampus kulturu (koju su književno elaborirali njihovi vršnjaci Bret Iston Elis ili Dona Tart) da bi ispričali priču o nastanku i konfliktima oko vlasništva nad projektom čija se vrednost danas meri milijardama dolara. Oni poprilično uprošćavaju motivaciju Marka Zukerberga da 2003. godine kao student Harvarda začne projekat „Fejsbuk”, svodeći je na posledicu frustracije usled raskida sa devojkom (što je svakako melodramski zamajac ali i suviše jednostavan primer frojdovske kompenzacije). Glumac Ajzenberg portretiše „Fejsbuk” tatu kao intelektualno superiornog androgina, anti-Vertera, zabrinjavajuće socijalne i emocionalne neinteligencije, briljantnog hakera sa bizarnim smislom za humor i neskrivenom mizoginijom, spremnog da, zarad fiksacije da stvori nešto neponovljivo, izgubi i povredi jedinog prijatelja. Film „Društvena mreža“ neće mnogo toga odati onima koji nisu inicirani i nisu zaraženi virusom „Fejsbuka” – to zapravo i nije film o današnjem „Fejsbuku” već o njegovoj genetici i podeljenom starateljstvu nad još uvek maloletnim čedom. To nije priča o mogućoj onlajn zavisnosti, o egzibicionizmu, lažnim identitetima, opsesijama, savršeno skrojenom imidžu, ili pak pribežištu za socijalno fobične – svemu onome što čini „Fejsbuk” punokrvnim takmacem realnog, tačnije – spoljašnjeg sveta. Ovo je uznemirujući „making off“ najzavodljivijeg artefakta kolektivno svesnog. Pritom, „Društvena mreža“ pokazuje poprilično netipičnog Finčera kao reditelja, do sada sklonijeg meditativnijim narativnim punktovima punim suptilne jeze. Finčer, pak, ostaje dosledan po svom tretmanu graničnih i neprilagođenih a implozivnih likova. No, ako jedan asocijalan tip (kakav je, izgleda, Mark Zukenberg) osmisli socijalnu mrežu, da li to znači da je vreme da zaista redefinišemo i uspostavimo nove komunikacijske kodove i preimenujemo dosadašnje pojmove poznanstva i prijateljstva?
„Postujem“, dakle postojim
Za razliku od bloga, „Fejsbuk” je ekstremno dinamičan, interaktivan, kolektivni javnointimistički dnevnik. Vaš FB profil sastoji se od zida po kojem vi i vaši prijatelji pišete i kačite fotografije i linkove. Vaša trenutna psihoemotivna stanja prijatelji detektuju čitajući vaš „status“ (bio on originalna misao ili pak omiljeni citat), ili analizirajući vašu aktuelnu fotografiju – vernu fotografiju, ili pak fotografiju glumice Lujze Bruks ili Odri Hepbern; ili to mogu biti Ulrike Majnhof, junaci grafičkih novela poput Helblejzera ili Sendmena, životinja rakun, cvet gerber, simbol srpa i čekića ili pak Hram Svetog Save, već prema sklonostima ili pak parodiranju istih. „Fejsbuk” pokazuje neverovatnu sklonost korisnika kako ka ironiji tako i ka autoironiji – gotovo je sigurno da ćete daleko više komentara dobiti ako ste brutalno iskreni prema sebi (ponekad i do sadizma) nego što ćete dobiti „lajkova“ za statusne informacije o nekom socijalnom uspehu. Ne toliko zbog toga što se tuđ uspeh ne prašta tako lako, već stoga što ovaj Zeitgeist obeležava sintagma „javno je novo privatno“. Privatnost je postala toliko porozna i transparentna, da je svačija i ničija, a korisnike daleko više uzbuđuju negativno konotirani sadržaji vezani za intimu od onih socijalno prihvatljivijih. „Fejsbuk” je svakako više emosfera nego što je infosfera, iako se poneki korisnik kune da je na „Fejsu” samo zbog obilja podataka o aktuelnim gradskim događajima – koncertima, izložbama, tribinama, i zbog neverovatne brzine dobijanja informacija čak i oglasnog tipa – „potreban mi je dobar kiropraktičar!“, ili „gde da kupim cipele za tango?“. „Fejsbuk”, kao veliki udobni matriks (u izvornom značenju – materica) donosi tek privid kontrolisane familijarnosti – iako možemo uticati na izbor prijatelja i količinu informacija o sebi, on nije dizajniran tako da bude „strogo kontrolisani voz“ naših emocija. U našim okvirima, „Fejsbuk” je doneo i novu leksiku i posrbljavanje engleskih glagola kao što su „lajkovati“ – sviđati se, „postovati“ – okačiti, „hajdovati“ – sakriti i ukloniti iritirajuće „postove“ sa početne stranice na kojoj se beleže skorašnji događaji i aktivnosti vaših prijatelja. Prijatelje možete sa lakoćom „hajdovati“ ukoliko dnevno „postuju“ iritirajuću i nepodnošljivu količinu fotografija ili video-linkova, a „lajkovaćete“ ono što vam se dopada jednostavnim klikom. Ta početna stranica, „njuzfid“ (newsfeed) je vaš kibicfenster – ako vam se dopada prizor, sići ćete i procunjati tim korzoom, ćoškariti, debatovati, flertovati, dobaciti pokoji komentar, otrovan ili empatičan, i ako procenite da je možda neumeren, jednostavno ćete ga obrisati.
Prokleta mogućnost povratka
Kao i na forumima, aktivnosti i na „Fejsbuku” postaju užurbane kada su u spoljnjem svetu primetna burna dešavanja. „Fejsbuk” u realnom vremenu skenira i ispostavlja sociopolitičke situacije i postaje svojevrsna digitalna agora. Skorašnji primer za to, kod nas, svakako je bila Parada ponosa sa đenovskom završnicom – gotovo da nije bilo korisnika koji nije, iz svoje ideološke pozicije, komentarisao događaje, na svoj zid kačio aktuelne fotografije ili video-zapise. Priča se da su se mnoga FB prijateljstva tada zaoštrila do krajnjih granica i da su mnogi nestali sa lista svojih doskorašnjih FB prijatelja. Oni neutralni „šerovali“ su (delili) kulinarske recepte ili fotografije vikenda na Zlatiboru. Ali, i to je predstavljalo nekakav politički „stejtment“. Prijatelji sa „Fejsa” čestitaće vam rođendan jer će im se u gornjem desnom uglu stranice pojaviti podsetnik te će već u ponoć vaš zid biti preplavljen kurtoaznim čestitkama (uz virtuelno piće ili slatkiše),a vi ambivalentnim osećajima – prijatnosti (toliko prijatelja mi čestita!) i uznemirenosti (toliko prijatelja mi ne bi čestitalo da nemam FB profil!). Iako život svakog od nas ima ključne dramaturške tačke, nijedno prvo zaljubljivanje, matura, prva seksualna iskustva (ne nužno tim redosledom), brakovi, deca, razvodi, ne mogu se uporediti sa uvođenjem „Fejsbuka” u sopstvenu svakodnevicu. Porazno ili ne, život delimo na eru pre „Fejsa” i posle „Fejsa”. I, što je najdramatičnije, Mark Zukenberg se pobrinuo za to da se sa „Fejsom” ne raskida tako lako. Da bismo se ispisali (deaktivirali nalog), nakon nekoliko zamornih koraka, uz elaboraciju razloga zašto to činimo, ostavljena je paklena mogućnost povratka. Isto ime, ista lozinka. Na zidu ostaju isti postovi, isti statusi. Svi prijatelji, ako se već nisu samoukinuli, i dalje su tu (u ranijim FB verzijama to nije bilo moguće).
Probajte, ako već niste. Ko ne uzme – kajaće se. Ko je uzeo – već se pokajao.
Vesna Perić
objavljeno: 06.11.2010.
Pogledaj vesti o: Twiter
