Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Okt.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Problemi s referendumom
Mnogi sada nalaze mane britanskom referendumu za izlazak iz Evropske unije. Zašto? I šta bi na osnovu tog primera moglo da se kaže uopšteno o referendumima?
Uzmimo da se odlučuje o tome da li da se u nekoj lokalnoj zajednici prikupi novac za neko zajedničko dobro. Način da se odluči jeste da se glasa – dakle, da se održi lokalni referendum. Težilo bi se, verovatno, da se svi izjasne da ne bi bilo sumnje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u donetu odluku. Tako, neposredno demokratski, verovatno bi bilo najbolje odlučivati u sličnim slučajevima. Kada je reč o jednoj stvari i kada posledice odluke, koristi i troškovi, padaju na sve koji donose odluku.
Čak i u tom veoma jednostavnom slučaju bilo bi potrebno doneti niz specifičnih odluka. Nije svačiji interes isti, pa ne bi trebalo ni svačiji doprinos, u novcu recimo, da bude isti. U lokalnoj zajednici je relativno lako da se stanovnici dogovore ko, da se tako izrazim, dobija šta za nešto. Glasovima bi se trgovalo i podrška jednoj odluci vezivala bi se za podršku drugoj. Na kraju bi se glasalo o ishodu ovog procesa političke trgovine.
Pogledajmo sada odluku kao što je ona britanska o napuštanju Evropske unije. Postupak je bio obrnut u odnosu na onaj koji se obično vezuje za neposrednu demokratiju. Najpre je doneta odluka, a potom se, sada zapravo, pregovara o tome kako bi trebalo rasporediti koristi i troškove te referendumske odluke. Da je reč o tek jednoj stvari, to ne bi morao da bude veliki problem. Što se nije dogovorilo pre održavanja referenduma, može se dogovoriti posle. Ali ako je reč, kao što jeste, da se iz osnova promeni sistem trgovine sa Evropskom unijom, a posledično i sa celim svetom, potrebno je uvažiti mnoštvo interesa u veoma velikom broju stvari.
U tom slučaju bolje je najpre sve te interese usaglasiti, pa tek potom to potvrditi ili odbaciti na referendumu. (Zašto je moguće da nešto što je svima u interesu bude svejedno odbačeno na referendumu? Zato što postoji više različitih mogućih dogovora koji su svima u interesu, ali neki više od drugih. Tako da referendum svejedno nije neosnovan.) Na takav se način pristupa Evropskoj uniji. Najpre se pregovara o ugovoru o članstvu, a potom se odlučuje, neretko na referendumu, da li je taj ugovor prihvatljiv ili nije. I tada je moguća negativna odluka, kao što je bilo slučajeva. Najčešće zato što nisu svi interesi uvaženi ili zato što oni koji glasaju na referendumu nisu bili uključeni u pregovore o sadržaju ugovora.
U britanskom slučaju, o tome kako će izgledati odnosi sa Evropskom unijom posle izlaska iz nje pregovara se pošto je odluka o napuštanju Unije već doneta. Referendum je prethodio dogovoru unutar Ujedinjenog Kraljevstva kako bi trebalo da izgledaju odnosi sa EU posle izlaska iz članstva. Problem s tim postupkom jeste da je sasvim moguće da je ono što je svima u interesu u neskladu s napuštanjem Evropske unije. Do tog se saznanja može doći i pošto je odluka već doneta, jedino što će nastati dodatni problemi ukoliko je bolje odustati od referendumske odluke.
Ovo se zapravo već dogodilo nekoliko puta. Irska i Danska su drugim referendumom promenile odluke donete prvim. Između ta dva referenduma urađeno je ono što je trebalo da bude obavljeno pre prvog poziva da se neposredno čuje glas naroda. Ustanovljena je politička pijaca, iskazani su svi interesi, usaglasio se skup odluka o kojem će se konačno odlučiti i potom se izašlo na referendum.
Britanija je pred sličnim problemom, jedino što je izgleda politički teže da se prihvati eventualna promena odluke na ponovljenom referendumu. Utoliko je gore što se najpre odlučivalo na referendumu, a potom se raspodeljuju koristi i troškovi već donete odluke.
Taj postupak – najpre odluka, posle politika – jeste populistički. Alternativni, da se najpre usaglase interesi i usklade politike, često se kritikuje kao neopravdano proširenje tržišnih postupaka u odlučivanje koje bi trebalo da se rukovodi ciljem kojem se teži, a ne ko će imati koristi ili štete od ispoljavanja narodne volje. Jer, zaista, kod političkog usaglašavanja, recimo kada se utvrđuje spoljnotrgovinski režim, trguje se glasovima o svakoj pojedinoj tački, kao što se trguje i regulativom, recimo carinama, kvotama i standardima. To je isto ono političko tržište kao kod neposredne demokratije u lokalnoj zajednici.
To trgovanje glasovima i usaglašavanje interesa nije moguće prekratiti referendumom. Ili ako se to svejedno učini, ono što sledi lako može da bude gore od onoga što je referendumom odbačeno. Kao što je, po svemu sudeći, slučaj sa britanskom odlukom o napuštanju Evropske unije.
.jpg)
