Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Feb.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Druga tranzicija
Posle 2000, u većini balkanskih zemalja došlo je do oporavka privrede, delom zbog promenjenih političkih okolnosti, a delom zbog povoljnih kretanja u Evropskoj uniji.
Problemi koji su nastali u nekim od balkanskih privreda, pre svega u srpskoj, hrvatskoj i grčkoj, u velikoj su meri posledica privredne politike koju su te zemlje vodile. Pojednostavljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << govoreći, pre svega usled politike kursa, ali i zbog podsticanja potrošnje, otvorile su se makroekonomske neravnoteže pre svega u spoljnoj trgovini, a i na tržištu rada, gde je zaposlenost bila mala, a nezaposlenost trajni problem.
Na primeru Srbije je posebno lako videti šta se događalo. U dužim vremenskim periodima kurs dinara bio je praktično zamrznut, a stopa inflacije bila je iznad 10 odsto. To je podsticalo uvoz i rast u sektoru usluga. Potrošnja je povećana, ulaganja su finansirana inostranim sredstvima, a udeo domaće štednje u ukupnoj proizvodnji se smanjivao. Tako da se 2008. došlo do toga da je uvoz bio tek polovično pokriven izvozom, dok je deficit na tekućem računu bio nešto manje od 20 odsto ukupne proizvodnje. Strane obaveze su, opet, došle na oko 100 odsto ukupnog dohotka. Sve to uz relativno nisku stopu zaposlenosti.
Ostavljam po strani razvoj posle 2008. jer je o tome mnogo pisano. Što ne znači da se sve zna. No, od posebnog interesa je ono što se događa u poslednjih nekoliko godina jer se može govoriti o dalekosežnim promenama, koje se mogu, ako se održe, iskazati gotovo kao druga tranzicija. U čemu se te promene sastoje?
Verovatno je najvažnija promena u otvorenosti balkanskih privreda, kada se ona iskazuje kroz rast izvoza. Ako se pogledaju kretanja u poslednjih nekoliko godina, i svakako od 2008. naovamo, izvoz raste značajno brže nego ukupna proizvodnja. Posebno u zemljama u kojima privrednog rasta gotovo da nije ni bilo ili je privredna aktivnost čak značajno ispod one u 2008. Taj se rast izvoza ubrzava, a sa oporavkom u evropskim privredama trebalo bi očekivati da se dodatno otvore mogućnosti za povećan izvoz. Štaviše, ne povećava se samo izvoz robe već i usluga. I to ne samo u zemljama koje nude turističke usluge već i tamo gde je reč o drugim vrstama usluga. Ovaj rast izvoza usluga je jednim delom povezan sa rastom izvoza robe, što je posebno značajno. Zapravo, ono što još uvek nedostaje jeste povećana internacionalizacija proizvodnje za izvoz jer se još uvek prodaje ono što se ne može prodati kod kuće, pošto je domaća tražnja još uvek ograničena. No, nema sumnje da se balkanske privrede sve više okreću stranim tržištima, a porast udela izvoza u proizvodnji dodatno će uticati na to da izvozni sektor ima povećan uticaj na kretanja na domaćem tržištu, a neće moći da ga zanemari ni privredna politika. Ova su kretanja tek u začetku, što znači da mogu i da se ne održe.
Kao posledica oslanjanja na spoljašnju tražnju, raste udeo nacionalne štednje u ukupnom dohotku. Takođe, iz istih razloga, smanjuje se udeo potrošnje domaćinstava, a povećava se udeo investicija. U periodu posle 2000. strane investicije bile su najvažnije jer se smatralo – pogrešno, trebalo bi odmah reći – da je reč o suviše siromašnim zemljama da bi one privredni rast mogle finansirati iz sopstvene štednje. Ovo nije rđava strategija, kako se vidi iz iskustva srednjoevropskih zemalja, ali samo ukoliko se vodi računa o tome da ne dođe do apresijacije kursa jer će to podstaći zaduživanje radi potrošnje, a ne radi ulaganja. Ovo poslednje je greška koju su napravile veće balkanske zemlje, usled čega se sada ulaganja, koja su značajno smanjena posle 2008, oporavljaju iz rastuće domaće štednje. Ovo ide uz postepeno smanjivanje udela potrošnje u ukupnom proizvodu. Ukoliko bi se taj razvoj održao, recimo, jednu deceniju, to bi iz osnova promenilo i privredu i društva.
Konačno, u poslednjih nekoliko godina povećava se industrijska proizvodnja i uopšte proizvodnja razmenljivih ili izvoznih dobara. Ovo je još uvek razvoj koji je na samom početku, ali je svakako od ogromnog značaja za veće balkanske privrede. Razlog je u tome što je njihova komparativna prednost pre svega u industriji jer specijalizacija na sektor razmenljivih usluga, recimo turističkih, nije nešto čemu bi mogle da teže zemlje koje su većinom kontinentalne, čak i kada imaju izlaz na more. Nerazmenljive usluge će svakako ostati najveći sektor, ali udeo industrijske proizvodnje bi trebalo verovatno da se udvostruči u većini balkanskih privreda.
Konačno, u poslednjih nekoliko godina raste zaposlenost, a još se brže smanjuje nezaposlenost; ovo drugo i zbog povećane emigracije. Novi Balkanski barometar, koji će tek biti objavljen, ponovo registruje da bi gotovo polovina stanovnika radije živela negde u inostranstvu, a ne u sopstvenoj zemlji ili u susednim. Promena u tome, kada do nje dođe, svakakobi bila pravi indikator uspeha druge tranzicije.
