Izvor: Politika, 16.Apr.2013, 15:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veština pregovaranja
(Na primeru pregovora Beograda i Prištine pod okriljem EU)
Imajući u vidu dubinu i složenost problema rešenja o normalizaciji odnosa Srbije sa samoproglašenom republikom Kosovo, želeli bismo da ukažemo na neophodnost odgovornijeg odnosa javnih funkcionera prema ovom složenom, ali i drugim problemima u funkcionisanju države. Takođe, želeli smo da ukažemo da boljih i efikasnijih javnih funkcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i funkcionera ne može biti bez njihovog za tu funkciju specifičnog pripremanja i školovanja, kako se to radi u razvijenim demokratskim državama.
U slučaju briselskih pregovora Beograda i Prištine pod okriljem EU, morali bismo znati sledeće:
– Interes Prištine, iako dobro isfingiran i podržan od zapadnih sila koje su priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova, jeste da obezbedi de fakto priznavanje nezavisnosti od strane Srbije, funkcionisanje samoproglašene države na celoj teritoriji, ukidanje „paralelnih institucija Srbije”, sprečavanje onemogućavanja pristupa Kosova međunarodnim organizacijama od strane Srbije i dalji put Kosova ka evropskim integracijama
– Interes zapadnih zemalja, pre svega SAD, za rešenje problema severa Kosova i takozvanu normalizaciju odnosa Prištine i Beograda jeste prestanak finansiranja vojnih jedinica i opreme, kao i stručnih ekipa i funkcionera na teritoriji Kosova, preglasavanja u međunarodnim organizacijama oko prijema Kosova u članstvo, prebacivanja odgovornosti i troškova na EU i definitivnog skidanja tog pitanja sa dnevnog reda uzburkanog sveta sa brojnim lokalnim žarištima, u kojima su SAD u ulozi svetskog policajca
– Interes medijatora u pregovorima(EU) nametnut je i činjenicom da pet zemalja članica, iz sopstvenih unutrašnjih i principijelnih razloga, nisu, niti žele da priznaju nezavisnost Kosova. EU smatra da bi, u slučaju postizanja sporazuma Beograda i Prištine bilo lakše omogućiti da i tih pet preostalih zemalja priznaju Kosovo. To je posebno važno, jer je buduća evropska integracija Kosova nemoguća, ako se tome suprotstavi veto samo jedne, a ne pet članica EU (slučaj grčkog veta na makedonski put u Evropu).
Brisel je rešen, iako to javno ne ističe, da u EU primi samo, jedino i istovremeno, i Srbiju i Kosovo, jer bi u protivnom Srbija, kada jednom bude primljena, mogla da istakne veto na prijem Kosova. Zato i ne treba da iznenadi, niti čudi, kada nemački parlamentarci u poseti Srbiji, javno i arogantno, ističu da je ulaz Srbije u EU moguć jedino ako prizna nezavisnost Kosova.
Kada se ovo zna, a naši pregovarači bi to morali znati, pitanje datuma za početak pregovora Srbije o članstvu je skoro bespredmetno, jer će to biti aktuelno tek kada se steknu uslovi da i Kosovo bude primljeno u „paketu”, a pregovori mogu da potraju dokle god EU želi (slučaj otpočetih pregovora sa Turskom).
Zašto onda određivanje datuma za početak pregovora naši pregovarači trpe kao pritisak, kada se zna da i druga strana i medijator imaju svoje interese i pritiske za uspešno okončanje pregovora? Pozitivno rešenje u pregovorima je isto tako važno za delegaciju Kosova i domaćina EU, iako se oni postavljaju nadmeno, ultimativno („uzmi ili ostavi”), kao da im do rezultata nije stalo. Radi se, dakle, o smišljenoj pregovaračkoj poziciji kojom se delegacija Srbije pritiska na ustupke.
Pa dobro, šta ako na sednici u aprilu ili junu 2013, Evropski savet ne odobri Srbiji datum za početak pregovora? Je li to kraj sveta ili kraj naših nastojanja da uđemo u EU? Da li je EU, u ovako teškoj unutrašnjoj ekonomskoj situaciji, spremna da nas uskoro primi u članstvo? Budimo realni. Šta ćemo time dobiti?
Zašto smo uopšte toliko javno pričali o našim željama da, po svaku cenu, uspešno završimo pregovore, kako bismo dobili taj famozni datum za pregovore? Time smo sasvim ugrozili našu pregovaračku poziciju i sveli je na stranu prinuđenu na maksimalne ustupke. Time smo dali pregovaračku prednost suprotnoj i (medijatorskoj) strani u pregovorima, koje nam zato i nameću rešenja koja nam uopšte ne odgovaraju.
Kad je reč o pregovaračkoj taktici, zašto u sredini pregovora nismo napravili stvarni ili isfingirani prekid, ako smo nezadovoljni što se samo od nas traže ustupci? To bi onda nateralo drugu (i medijatorsku) stranu da razmisle i učine neke ustupke ka srednjem ili optimalnom rešenju.
Zašto nismo upotrebili argument da, za nametnuto nepovoljno rešenje, ispod minimalnog našeg interesa, moramo da konsultujemo naš narod (ili Srbe na Kosovu) na referendumu, za koji se zna da bi odbio nametnuto rešenje nego se vajkamo i jadamo što nismo postigli bolji rezultat?
Redovni profesor Megatrend univerziteta
Sutra: Pregovarači koji umeju da kažu „ne”
Vladimir Prvulović
objavljeno: 16.04.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
