Izvor: Vesti-online.com, 10.Okt.2018, 00:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Uspon i pad EU projekta (16): Bregzit alarm za buđenje

I onda je došao referendum u Velikoj Britaniji o izlasku Kraljevstva iz EU. Odluka da Britanija, jedna od neformalne trojke lidera EU, pored Nemačke i Francuske, izađe iz integracije jeste istorija u nastajanju.

Iz ugla briselske birokratije i EU kao kvazidržave i to je neka vrsta separatizma. Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, tvrdi da će izlazak UK iz EU "biti početak rušenja političke civilizacije Zapada". On čak govori i o radosti "naših spoljnih neprijatelja" >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << povodom izlaska UK iz EU.

To razotkriva mentalni sklop birokratije u Briselu, još uvek živi u vremenu "spoljnih neprijatelja" i "kraja civilizacije" ako njih neko ne posluša. U Velikoj Britaniji je Bregzit viđen kao početak nove nezavisnosti. Bregzit nije, međutim, bio samo još jedan primer razotkrivanja gađenja evropske i proevropske elite prema mišljenju građana i javnosti nego i stanja demokratske kulture u EU i na Zapadu.

Tako bivši britanski premijer i među vodećim "Evropljanima" Toni Bler smatra da se građanima ne može verovati, pa zato ne treba da bude referendum o EU. On je, pre referenduma, rekao da je to pitanje suviše važno da bi se prepustilo odluci građana. Posle 44 godine članstva u evropskoj integraciji, Velika Britanija izlazi iz Evropske unije.

Glasala radnička Engleska

Kredibilnom većinom od 52 odsto uz rekordnu izlaznost od 72,2 procenta građani Ujedinjenog Kraljevstva su na referendumu 23. juna 2016. odlučili da njihova zemlja napusti EU.

Ali, to nije samo rušenje decenijama građenog mita o EU nego i znak narodne pobune protiv ohole i od realnosti otuđene britanske i evropske političke elite što istinski otvara novu stranicu istorije i Britanije i Evrope.

To se desilo i tu nema povratka, pa je sada ključno pitanje šta to znači za Veliku Britaniju, a šta za Evropsku uniju. Mogući odgovori na to pitanje su podjednako važni i za sudbinu Kraljevstva i za sudbinu EU. Za Britaniju je to, naravno, istinski istorijski događaj. I to ne zbog same EU, u Britaniji je oduvek postojao otpor prema evropskoj integraciji, nego pre svega za samo sudbinu Kraljevstva.

O tome svedoči i izuzetno velika izlaznost. Na parlamentarnim izborima prosek izlaznosti je ispod 50 procenata a sada je 72,2 odsto ljudi izašlo na birališta. U tom smislu je izuzetno važna struktura i onih koji su glasali. U Škotskoj, koja ima pet miliona stanovnika, Ujedinjeno Kraljevstvo ukupno ima 62 miliona ljudi, njih 62 odsto je glasalo za ostanak u EU. U Severnoj Irskoj, koja ima oko dva miliona stanovnika, 56 odsto je glasalo za ostanak u EU.

U Velsu, koji ima nešto malo više stanovnika od Severne Irske, 53 odsto je glasalo za izlazak. U Engleskoj, u kojoj živi nešto više od 50 miliona Britanaca, 53 odsto je glasalo za izlazak iz EU i to je presudilo.

Uz Škotsku, ostanak u EU je velikom većinom podržao i London, gde dominira takozvana liberalna elita. Značajna podrška ostanku je bila i u drugim velikim gradovima, Liverpulu, Birmingemu i Mančesteru. Ali izvan tih gradova, sve severno od Londona do Škotske granice je bilo za izlazak.

To su glasovi one stvarne, takozvane radničke Engleske. Referendum je zato u stvari bio pobuna običnog čoveka, onog koji gine u ratovima i bori se za svoju zemlju, a u miru postaje zaboravljen i svodi se na statistiku kojom onda elita maše u hodnicima Brisela.

Moć koja bledi

U celoj toj, sada već istoriji ima još jedan važan detalj, a tiče se Amerike. Britanija je i ušla u integraciju na zahtev Amerike, a ta zemlja je, kao što se pokazalo, vodeći inicijator evropske integracije i njen kontrolor.

Američki predsednik Barak Obama je na poziv premijera Kemerona došao u Britaniju da bi javno podržao ostanak u EU jer je to, kako je rekao, i američki interes. Ali, nešto kasnije se u medijima pojavila vest da britanska kraljica Elizabeta II nije pristalica EU što je bio znak da podržava izlazak. Bakingmenska palata nije demantovala tu vest.

I onda je većina glasala za izlazak iz EU i to pre svega, ta geografski srednja, ali stvarna, radnička Engleska. To još jednom potvrđuje da američka moć bledi čak i u Britaniji. I još nešto. Premijer Dejvid Kameron je podneo ostavku posle poraza jer on je predvodio kampanju za ostanak u EU. To je treći britanski premijer koji gubi vlast zbog Evrope. Dan kasnije kada je ušao u zgradu plakao je kao dete.

Margaret Tačer je generisanom unutrašnjom pobunom u svojoj, Konzervativnoj partiji napustila mesto premijera 1990. godine jer se protivila dubljoj integraciji tadašnje Evropske zajednice. Džon Mejdžor je 1997. izgubio izbore zbog podela u Konzervativnoj partiji nastalih zbog politike prema Evropi. I sada Kameron.

Generalno gledano, rezultat britanskog referenduma je dobar i za Britaniju i za EU. Naime, taj rezultat može da bude budilnik,alarm, da se uzdrma ustajala politička scena Britanije i uspavana Evropa probudi iz svojih zabluda i nerealnih projekcija. Referendum bi trebalo da bude inspiracija za ozbiljne dijaloge kakav oblik integracije najbolje odgovara Evropi i kretanjima u svetu.

Lisabonski sporazum je Članom 50. pravno regulisao ako neka zemlja želi da napusti EU. Proces počinje kada zemlja koja želi da ode aktivira 50. član i onda počinje razdruživanje za koje je predviđen rok od dve godine. To može da traje i kraće ako konkretna zemlja uspe da sve ugovore koje je imala kao članica EU prebaci na bilateralni nivo. Može trajati i duže ako EU bude kočila taj proces.

Struktura glasova je ponovo otvorila i pitanje opstanka Velike Britanije kao jedne države. U Škotskoj su oživeli glasovi da bi zbog neslaganja sa Engleskom oko EU trebalo organizovati novi referendum o nezavisnosti.

To razotkriva i sumnju da je EU, u stvari, ona koja inspiriše separatizme širom Evrope, od Španije do Britanije. Posle Bregzita u EU su se pojavili pozivi za održavanje 34 referenduma o raznim pitanjima, od izlaska iz EU, o imigrantima pa do napuštanja evra.

Reagovanje političke elite Evropske unije na britanski referendum je još jednom u ogoljenoj formi razotkrilo njenu političku bedu. Umesto realnog sagledavanja uzroka takvog ishoda referenduma i suočavanja sa stvarnim problemima i perspektivom evropske integracije, ponuđeno je gađenje prema onome šta narod misli, prema izjašnjavanju onih kojima ta elita vlada.

Još jednom se pokazalo da je EU u stvari projekat kidnapovanja, otimanja Evrope od njenih građana. EU kakva je do sada bila više ne postoji. Može se lako desiti da uskoro uopšte i ne postoji jer su neke zemlje već najavile referendume slične britanskom. Procene su da bi proces raspada i nestanka EU mogao da traje najviše pet godina.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija

Nastavak na Vesti-online.com...