Izvor: Politika, 11.Jul.2010, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Turska – u Aziji ili u Evropi

Druga po veličini zemlja Evrope ne može da se priključi Evropi. Tako kažu u Istanbulu, gradu gde je ta granica između Evrope i Azije možda i najviše vidljiva. Jer samo tu čovek može da sedi u evropskom kafiću i gleda na drugoj obali Aziju. Iza njega su i Beograd, i Beč, i Pariz, a ispred njega su Teheran, Ulan Bator i Peking...

Da li takav geografski položaj Turske uslovljava i krizu identiteta, da li se Turci pitaju kome zaista pripadaju? Pitanje je aktuelno, jer i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pored upornih zahteva Ankare da bude primljena u EU, vrata Evrope još uvek su zatvorena i Turci počinju da se pitaju da li ih EU ne želi, jesu li oni „odbačena država“, i da li treba da potraže prijatelje na drugoj strani. Dakle, gde se nalazi Turska danas? U Evropi ili u Aziji? Hoće li se težnja ka evropeizaciji, koja je započeta mnogo pre stvaranja Turske Republike, nastaviti, ili će se zemlja okrenuti na neku drugu stranu? Ulog je veliki i za Tursku i za EU, pa i za Zapad u celini.

Turski intelektualci nezadovoljni oklevanjem EU da prime Tursku u punopravno članstvo smatraju da EU jednostavno ignoriše Tursku na svakom koraku i da su u EU pre Turske ušle neke države koje godinama nisu imale bilo kakve veze s evropskim političkim i ekonomskim vrednostima, a da je u pozadini, zapravo, bojazan nekih članica EU od onoga šta Turska predstavlja na verskom i kulturnom planu.

Ti intelektualci navode da je stotinama godina Turčin u očima Evropljana bio simbol „nečeg drugačijeg“, pa čak i antihrist. To u Turskoj dovodi do raspoloženja javnosti da se od ulaska u EU dignu ruke, jer „EU ne želi Tursku“. S druge strane, zvanična politika Turske još uvek gaji nade u stilu „možda sledeći put“. Naime, Turska je podnela molbu za punopravno članstvo u EU još 1987. godine, ali je kandidat za članstvo od 1999.

Evropska unija teško može da stavi veto na prijem Turske u članstvo na verskim ili kulturnim osnovama, jer to bi umanjilo značaj koji se pridaje turskoj demokratiji. Turska je jedina potpuno demokratska muslimanska država u svetu i ukoliko bi bila odbijena na ovakvim osnovama to bi bio loš znak za ceo region. Naravno, niko u EU neće to zvanično da kaže, ali ostaje dilema da li EU želi u svojoj porodici tako veliku muslimansku zemlju.

Bivši francuski predsednik Žiskar d Esten je pre osam godina izjavio „da bi ulazak Turske u EU bio i kraj EU, jer bi to bila najveća država EU koja bi imala i najbrojniju parlamentarnu grupu u Evropskom parlamentu“. D Esten je još dodao i „da je prestonica Turske u Aziji, da 95 odsto stanovništva Turske živi izvan Evrope i da to nije evropska zemlja“. On se zalagao da se sa Turskom sklopi pakt o partnerstvu i o saradnji poput pakta s Ukrajinom. D Esten se pribojavao da bi odmah iza ulaska Turske u EU to mogao da zatraži i Maroko, čiji je kralj to već najavio.

Turska je još 1996. stupila u Carinsku uniju s Evropljanima, tako da su obe strane ukinule većinu carina i druge trgovinske restrikcije. Ali umesto da približi Tursku Evropi, ovaj sporazum je postao izvor novih neslaganja. Ljudima se u Turskoj stalno govorilo da je Carinska unija korak ka punopravnom članstvu u EU, no ubrzo su se pojavile i sumnje da EU kroz Carinsku uniju, koja EU nije obavezivala ni na šta, zapravo, gleda samo svoje interese, ali ne i interese Turske.

Dokaz za to je bio spoljnotrgovinski deficit Turske sa EU, koji je sa pet milijardi dolara pre ratifikacije Carinske unije, skočio na deset milijardi dolara posle ratifikacije. Ni turski tekstilni i konfekcijski sektor, koji je već učestvovao sa deset odsto na tržištu EU, nije ostvario spektakularan rast izvoza kakav se prognozirao. Uz to je izostala i ekonomska pomoć EU Turskoj, pa su u Ankari bili razočarani, jer Evropljani nisu dozvolili da do Turske dođu ni mrvice kolača, dok je Turska otvorila svoje ogromno tržište. Turskoj nisu odobreni krediti, a EU se stalno zaklanjala iza stava Grčke.

Upravo iz Grčke dolaze upozorenja da potpisivanjem Carinske unije s EU Turska nije priznala Kipar, članicu EU, da Ankara o ulasku u EU neće pregovarati sa EU, već sa članicama EU pojedinačno, što znači i sa Grčkom i sa Kiprom kojeg ne priznaje, da evropski put Turske prolazi kroz Kipar, da Ankara želi sve EU prednosti sa minimumom turskih obaveza, i da je to pokušaj uvlačenja EU u orijentalni bazar.

U Ankari na sve to kažu da je očito da Evropa ne zna kako da se ponaša prema Turskoj, da je Turska sa svojom armijom, industrijom i infrastrukturom najmoćnija zemlja u regionu, da odnos Evrope s Azijom neće uvek biti tako dobar kao danas i da je Turska jedina država koja može da doprinese očuvanju harmonične ravnoteže u regionu od Balkana do Mediterana.

Ali ako EU ne odredi precizne rokove za ulazak Turske u članstvo, i ne objasni šta se od Turske u narednom periodu tačno očekuje, ako ne kaže koje su to turske „mane“, jesu li to ljudska prava, sukob s Kurdima, poboljšanje odnosa sa Grčkom, ili nešto treće, Ankara će se okrenuti drugim opcijama. Te druge opcije su islamski svet i jača veza s Bliskim istokom. Nešto od toga već se i primećuje.

Poslovni svet u Turskoj čvrsto je na liniji ulaska u EU, tu dileme nema, taj svet gleda na EU kao na pokretačku snagu turske privrede. No, Tursku ne čine samo poslovni ljudi, a još nije uspela da dostigne ni standard bogatijih evropskih država. Kupovna moć Turaka dva puta je manja od kupovne moći Poljaka.

Zbog toga Turska mora da pokaže vladama i građanima EU da će im ulazak Turske u EU doneti neku korist, mora da dokaže da je turski privredni rast dinamičan, a vlada demokratska i kompetentna. Naravno, i EU bi morala da razreši svoja dva problema, ekonomsku stagnaciju i institucionalne dileme.

U nekim zemljama EU postoji strah da bi se ulaskom Turske u EU Evropa mogla da graniči sa Sirijom i Iranom, postoji strah od zemlje sa 99 odsto muslimana i 76 miliona stanovnika. No, ta ista EU je još pre 13 godina dodelila azijskom Kazahstanu naziv evropski. Jer je Kazahstan tada imao sovjetsko nuklearno oružje. Putovanje na koje su se uputile Turska i EU traži još promena na obe strane. Ali obećanja su data, EU je odobrila pregovore sa Turskom. Naime, EU je odlučila da izgradi Evropu na osnovu sveopštih, a ne samo kulturoloških vrednosti i EU ne bi smela da odustane od te hrabre odluke.

„Iza nas je više od 600 godina Otomanske imperije. Mi smo deca otomanskog iskustva i nećemo se saginjati, čak ni zbog velikih para. Želimo da sačuvamo svoj ponos i nećemo prihvatiti nikakav polovičan prijem u EU“, rekao je još pre desetak godina Jildrim Akturk, član turskog parlamenta i ekonomista koji se školovao u SAD.

Zapravo, ako gledamo to nekadašnje Otomansko carstvo, čak i u njegova najgora vremena Turska je bila bolesnik Evrope, a ne Azije.

----------------------------------------------

SAD za Ankaru u EU

Cinici tvrde da je kraj hladnog rata doveo do smanjenja strateškog značaja Turske za Evropu. U stvari, raspad SSSR-a učinio je situaciju na granici Turske s Azerbejdžanom, Gruzijom, Jermenijom, Sirijom, Irakom i Iranom mnogo nestabilnijom i složenijom i doveo Tursku sa nekadašnje geopolitičke periferije na centralnu poziciju. Ankara se brzo prilagodila svojoj novoj posthladnoratovskoj ulozi i s investicijama koje prelaze 20 milijardi dolara Turska je prisutna u Rusiji. Iz Vašingtona na tu činjenicu upozoravaju EU, tražeći od Evrope da ne ignoriše i to da je Turska jedina sekularna muslimanska demokratija u svetu i da treba da bude primljena u EU.

Amerikanci vole da naglase kako je Turska platila svoj doprinos Evropi, pomogavši više njenoj bezbednosti nego mnoge članice EU. Naime, kao članica NATO-a od 1952. godine, Turska je bila jedna od četiri zemlje koje su dale najviše vojnika za rat u Koreji, u kome je poginulo više od 700 turskih državljana. Turska je godinama bila i najbolja lokacija sa koje se tokom hladnog rata prisluškivalo sve što se događa u Sovjetskom Savezu i Amerikanci to ne zaboravljaju.

Amerika takođe gleda na Tursku i kroz naftnu matematiku, sadašnji, a još više budući naftovodi preko turske teritorije povećavaju geostratešku poziciju Ankare. U kontekstu problema ljudskih prava i obezbeđenja pristupa izvorima gasa i nafte, mnogi u Vašingtonu skloni su da kažu kako politika prema Turskoj ne sme da se svodi samo na pitanje ljudskih prava i grčko-turskih odnosa. Zapravo, SAD energično guraju Tursku u EU i vide je u okviru ukupne strateške perspektive Zapada. Amerika je imala i značajnu ulogu u stvaranju Carinske unije između EU i Turske.

No, iz Brisela odgovaraju Vašingtonu da će troškove ulaska Turske u EU platiti Evropa, a ne SAD. Više od 60 odsto Francuza protivi se danas ulasku Turske u EU, nije bolja situacija ni u Nemačkoj, posebno sada posle finansijskog slučaja Grčke. Stoga Amerika nastoji da svoje zalaganje za ulazak Turske u EU usmeri ka onim državama EU na koje to može da ima uticaja, pre svega na nove članice iz centralne Evrope. Ističe se da je Ankara već prošla dug put i da će ulazak Turske u EU doprineti jačanju demokratije i civilnog društva u Turskoj i stabilnosti na njenim granicama.

----------------------------------------------

Druga armija NATO-a

„Mi nismo diplomate, mi stvari uvek nazivamo pravim imenom“, kažu turski generali. Armija je već decenijama u svim anketama neosporno ubedljivo prva po ugledu među institucijama kojima građani Turske najviše veruju. U Turskoj građani najmanje veruju političkim strankama. U oružanim snagama Turske građani, opet, gledaju garanta unutrašnje i spoljne bezbednosti. U prilog tome ide i to što se hermetički zatvorila u sebe i na taj način ne pruža uvid u kojoj je meri upletena u korupciju.

Pored diskretnih „saveta“ državnim organima, armija je ustavom obezbedila i postojanje Nacionalnog saveta bezbednosti, armija je politički činilac, ali ne podleže političkoj kontroli. Turski parlament ispunjava sve želje armije, ne raspolažući sa dovoljno informacija i bez diskusije. Ni pristup izabranim narodnim poslanicima objektima armije nije dozvoljen kako je to slučaj u zemljama EU. Turska je vojska u poslednjih 50 godina izvela tri vojna puča, 1960, 1971. i 1980. godine. Vojska se ne usteže da ako treba pošalje i jasne signale upozorenja turskim islamističkim političarima, jer ona sebe smatra čuvarem sekularne Turske. Broji 510.600 pripadnika, vojnici služe vojni rok od 15 meseci. Raspolaže sa 4.503 tenka, 7.450 topova, 426 borbena aviona, 14 podmornica, 23 fregate. To je druga po konvencionalnoj snazi armija NATO-a.

Miroslav Lazanski

objavljeno: 12/07/2010
Pogledaj vesti o: Pariz

Nastavak na Politika...