Izvor: Kurir, 18.Okt.2015, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TIHOMIR STANIĆ ZA KURIR: Zgaziće nas ako zastanemo ka EU!
Hteli ili ne, vekovima smo na tom putu. Pitanje je samo u kom smeru ćemo se prevesti ili ćemo stajati nasred puta i rizikovati da nas zgaze. Neće Srbija ostati ovakva jer će je moja i vaša deca menjati. Ovu smo napravili po svojoj meri, a nove generacije će umeti da stvore nešto bolje.
Uprkos tome što je na sceni duže od tri decenije, glumac, reditelj i producent Tihomir Stanić i danas s jednakim žarom izlazi na pozornicu kao na početku karijere. Želja mu je, kaže, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da publika oseti ono isto uzbuđenje koje i sam oseća pre nego što „uskoči u kožu“ Miloša Crnjanskog.
- Trenutno radim dve nove pozorišne predstave. Igram Crnjanskog u biografskoj drami po tekstu Slavenke Milovanović, a u režiji Ivane Vujić. Premijera je planirana za 7. novembar u teatru Madlenijanum. Predstavu „Teatarmaher“ po tekstu Tomasa Bernharda u režiji Marka Misirače izvešćemo 14. decembra u kafani „Zlatni bokal“ na Skadarliji. Obe uloge me, u pravom smislu te reči, uzbuđuju i nadam se da ću umeti i moći da deo tog uzbuđenja prenesem i na publiku - kaže u intervju nedelje za Kurir Stanić.
Najavili ste kao krunu svoje karijere film o Jasenovcu i snimanje priče o Dijani Budisavljević i deci koju je spasla. Kakva je sudbina tog projekta, kada ćete početi sa snimanjem?
- Još uvek verujem da ću u julu i avgustu 2016. godine snimati taj film. Za početne kadrove koje smo već uradili dobili smo pomoć grada Inzbruka i gradonačelnice Kristine Opiz Plorer. Nadam se da će u međuvremenu još neko pokazati interesovanje i pomoći snimanje filma na ovu temu.
Za urednika kulturnog i obrazovnog programa na RTS je pre oko mesec dana izabran Nebojša Bradić. Šta mislite o njegovim prvim potezima da raspiše konačno javne konkurse za izbor novih serija?
- Mislim da će Bradić svojim ličnim kriterijumima i iskustvima u dosadašnjoj karijeri značajno unaprediti kulturno-umetnički program RTS. Čeka ga težak posao, ali krajnje je vreme da neko uspe. On će uspeti.
U Filmskom centru Srbije i Kinoteci izabrani su neki novi ljudi. Kako vam se dopada izbor Bobana Jevtića i Jugoslava Pantelića za ovakve funkcije?
- Poznajem obojicu i radujem se njihovom izboru. Bilo bi lepo da se jednog dana ne radujemo njihovom odlasku.
Pojedini kulturni radnici i umetnici oštro kritikuju rad ministra Ivana Tasovca. Da li ste vi kritičar rada ministra kulture ili ga ipak na neki način podržavate?
- Očekivao sam više od njega. Šta i čega više, ne umem da odgovorim, ali sam se nadao da on zna zašto se poduhvatio toga. Mislim da je naš suštinski problem u sistemu i regulativama i da previše očekujemo od pojedinaca, koji su ipak sputani ili tim zastarelim sistemom ili činjenicom da taj resor retko uzmu najjače partije u parlamentu i tako pokažu da im je stalo do kulture. Uglavnom se grabe za ona ministarstva sile i novca.
Na kojoj poziciji ste ga više cenili - kao ministra kulture ili kao direktora Filharmonije?
- Sa Filharmonijom je ipak napravio čudo. Međutim, čuda se ne dešavaju baš svakog dana.
Vidite li sebe jednog dana u fotelji ministra kulture? Da li ste ikada imali političkih ambicija?
- Nemam te ambicije, a pošto nisam siguran da li sam ih imao - garantujem da ih nikad neću imati.
Čiji poziv u Vladu ne biste mogli da odbijete?
- Ničiji. Najzad sam poverovao da je moj talenat za posao kojim se bavim toliki da bi bilo šteta proćerdati ga. Ostaću do kraja života pozorišni glumac koji ponekad producira i, ako bude sreće, režira filmove.
Da li po vama Srbija treba da prihvati nove uslove Evrope u vezi sa Kosovom?
- Plašim se da ti uslovi nisu „novi“ i da smo ih nekad ili prečuli ili prećutali.
Slažete li se sa stavom predsednika Srbije Tomislava Nikolića da se ide na referendum?
- Mislim da svaka odluka o referendumu pretpostavlja unapred poznat rezultat.
Kada bi vas, recimo, premijer Srbije pitao za savet, šta biste mu rekli? Imate li ideju?
- Neće me pitati, ali kad bi pitao, rekao bih mu da pita ljude koji na Kosovu žive. Ne političke lidere, nego onako ljude na ulici, pijaci, kafani, ako je u prilici da ih nađe i iskreno razgovara sa njima. Oni sigurno imaju pravo rešenje i ideju o svojoj sudbini.
Da li treba da ostanemo na putu prema EU?
- Hteli ili ne, vekovima smo na tom putu. Pitanje je samo u kom smeru ćemo se prevesti ili ćemo stajati nasred puta i rizikovati da nas zgaze.
Mislite li da će Srbija ići na vanredne parlamentarne izbore?
- Možda sretnije generacije dožive da se ti izbori organizuju kad im je i vreme, na četiri godine, ako su već takva pravila igre. Pa da unutar tog ciklusa uhvatimo i poneki plodan dan.
Kako gledate na novu geopolitičku situaciju u svetu i vazdušne napade Rusije u Siriju? Mislite li da Rusi i Amerikanci ipak mogu da nađu zajedničko rešenje?
- Rusi će verovatno rešiti stvar u Siriji, a Amerikanci će sigurno reći da je to „zajedničko rešenje“.
A o izbegličkoj krizi?
- To je velika tragedija koja nas podseća da je svet ipak zajedničko mesto za život svih nas. Za život - uprkos razaranju i smrti koja ipak vekovima gubi tu bitku. Zvanični stav je da smo se mi prema njima lepo poneli. Da smo razumeli i saosećali. Voleo bih da je tako. Videćemo šta će se desiti ako ostanu ovde kad im zatvore granice. Možda će to biti prilika da postanemo bolji nego do sad.
Kako bi danas trebalo živeti i tumačiti kosovski zavet?
- Bio sam prošle godine u Gračanici i na zidovima video freske i na njima svoje bliske rođake. Video sam i sebe tamo. I dok smo tamo - tamo smo. Kad nas ne bude, ne možemo očekivati od drugih da tamo budu umesto nas. Da budu „mi“ tamo gde nas nema - ni na izletu.
Gde je, prema vašem mišljenju, nada za srpski narod koji živi na Kosovu?
- Oni koji žive tamo znaju odgovor. Ili ga traže. Naše je da ih poslušamo i pomognemo im ako možemo.
Rodom ste iz Kozarske Dubice. Kako vidite sudbinu Republike Srpske?
- Rodom sam iz sela Šeškovci, opština Laktaši, a od šeste do sedamnaeste godine sam živeo u selima između Dubice i Kostajnice. Shodno tome, znam da smo mi tamo preko Drine zagledani u Srbiju i Beograd kao centar sveta. Bilo bi dobro da Beograd u to ne poveruje. Ne u to što mi osećamo, nego u to da je centar sveta. Ako je Republika Srpska voljom naroda nastala, voljom naroda će i opstati. Onakva kakvu je taj narod bude želeo.
Da li planirate da kupite stan u „Beogradu na vodi“?
- Moja velika nada i želja je da sačuvam svoj stan koji je pod hipotekarnim kreditom kojim sam nekako završio snimanje filma „Top je bio vreo“ jer nisam dobio obećanu podršku za taj film, pa sam zapao u velike probleme.
Da li biste voleli da vaša deca nastave da žive u ovakvoj Srbiji?
- Neće Srbija ostati ovakva jer će je moja i vaša deca menjati. Ovu smo napravili po svojoj meri, a deca će umeti da stvore nešto bolje. Ma kako to nama izgledalo i da li ćemo biti u stanju da prepoznamo kvalitet koji ona nose, biće to lepša i bolja Srbija.
Televizijska publika vaš najviše pamti po ulozi kralja Aleksandra Obrenovića. Šta bi on po vama rekao da se probudi u današnjoj Srbiji?
- Obrenović bi bio srećan što niko u današnjoj Srbiji ne bi pravio problem zbog toga što voli ženu koja je starija od njega. Dotle smo bar uspeli da doguramo (smeh).
Kako vam se dopadaju filmovi koji se trenutno snimaju u Srbiji - „Ničije dete“, „Panama“, „Amanet“, „Pored mene“, „Igra u tami“?
- Kako koji, uz veliko poštovanje prema svakom od njih. Vrlo dobro znam kakav je podvig snimiti film i stići do bioskopa. Svuda u svetu. Svaki taj film, i onaj čija mi je estetika strana ili nerazumljiva, doživljavam kao sopstveni uspeh i dokaz da ćemo izdržati i pobediti i kad nam budžet za kulturu srežu na nula posto. Život je kratak, a umetnost večna. Zar ne?
O stanju u kulturi i državi
NE VREDI DA KUKAMO
Opišite stanje u kulturi i u zemlji u pet reči.
- Spasa nam nema - propasti ne možemo. Zato što smo već toliko propali, pa sad samo tonemo. Mislim ipak, pošto sam optimista i imam i onaj entuzijazam bez kojeg čovek u umetnosti nema šta da traži, da nam ne vredi kukati i kriviti druge. Greške smo sami pravili tamo još pre dvadesetak godina, neki će reći i ranije, i sad jednostavno plaćamo sa velikim kamatama jer nismo bili spremni da platimo odmah. A čini mi se da smo mogli, a da nismo hteli. Ili smo hteli, a nismo smeli. Društvo koje je srljalo u ratove, koje je izbačeno iz Ujedinjenih nacija, sa sportskih takmičenja i izbrisano sa mape civilizovanog sveta mora da potraži odgovore zašto se to desilo. Koja je to bolest i ima li joj leka. I samo malo nege vrlinama koje posedujemo i kao ljudi i kao narod i samo malo razumevanja za druge ljude i narode zalečiće rane. A prema umetnicima i kulturi, ako postupite kako kaže Šekspir „bolje nego što zaslužujemo“, dobićete i dijagnozu i odgovor kuda i kako dalje. Jer bilo je i ovako. Svakako.
O budućnosti
SVE SAM ULOŽIO U FILM O JASENOVCU
Kada biste imali dovoljno novca da snimite neki film, o čemu bi on bio?
- Evo nas na početku i kraju svih mojih ambicija u kinematografiji. Upustio sam se u ovaj posao da bih izučio zanat, stekao reference i odabrao ljude sa kojima ću snimiti film o Jasenovcu. U to sam uložio više od onog što sam imao i uložiću sve što budem imao.
Da li se to isplati?
- Mislim da sam nadomak tog cilja i da će taj film, čiji je naslov „Mi smo iz Jasenovca“, opravdati sve napore koje smo moji saradnici, moj pokojni brat Bogdan i svi oni koji su nam pomagali i verovali nam do sad uložili.
O „Farmi“, „Parovima“ i „Velikom bratu“
SVI SMO MI ZVEZDE RIJALITIJA
Da li su rijaliti programi realna slika Srbije? Šta bi vas nateralo da u nekom učestvujete?
- Nisam nikad odgledao ni minut tih programa, tako da neću govoriti o nečemu što ne poznajem. Mislim da oni koje to ne zanima, a ja sam među njima, jednostavno mogu da preskoče te kanale tako im smanje gledanost i svrhu postojanja. Verujem da ne postoji mogućnost da učestvujem u nečem takvom, iako smo u stvari svi mi već u totalnom rijaliti programu.
Na šta mislite?
- Kamere su svuda - na ulici, poslu, školi, samo je broj gledalaca ograničen i pitanje je trenutka kada će neko od nas biti odabran da postane zvezda rijalitija.
Autor: Ljubomir Radanov,Foto: Marina Lopičić
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
.jpg)
