Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Jan.2016, 13:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav: Pojeli skakavci, prohujale s vihorom

Otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja u procesu priključivanja Srbije Evropskoj uniji, u svim je analizama zaslužilo mesto među najvažnijim političkim događajima protekle godine. Sasvim razumljivo - u pitanju je zaista nešto dugoročno važno. Zaboravlja se, međutim, da je otvaranje poglavlja i nešto na šta se jako dugo čekalo, a što je, da smo samo "drugačije sklepani", moglo da bude urađeno mnogo ranije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<

U godinama koje su prethodile konačnom otvaranju poglavlja, domaći političari to su neumorno i neumereno najavljivali - toliko uporno i s takvom strašću, da se ponekad činilo da će posle tog famoznog otvaranja odjednom procvetati "hiljadu cvetova" i da će se građani i građanke samo probuditi iz ružnog sna koji već neko vreme žive.

Prosuto je tu mnoštvo "bisera mudrosti" o mogućim datumima, ali titulu šampiona u kategoriji loših prognozera ubedljivo je ponela ni manje ni više, nego - Jadranka Joksimović, ministarka baš zadužena za EU integracije. "Srbija ništa suštinski ne gubi zbog toga što nije otvoreno prvo poglavlje u pregovorima o članstvu i nije nikakva drama ako se to desi za mesec ili dva", rekla je ministarka. Čar ovoj izjavi, međutim, daje činjenica da je izgovorena u decembru 2014, čitavih godinu pre nego što će se dogoditi ono što je najavila za "mesec ili dva".

No, nisu loše prognoze i prazna obećanja započeta u vreme ove vlasti. Naprotiv. Taj patent usavršili su njihovi prethodnici - neki sticajem okolnosti, neki iz neznanja, a neki u cilju pukog populizma i dodvoravanja biračima koji se (već deceniju i po) nadaju ulasku u Uniju.

Prvi političar koji je put ka Evropi stavio u vrh svoje liste prioriteta bio je Zoran Đinđić. Danas - ovako post festum - ono što je on obećavao često izgleda kao čista utopija, ali u tom trenutku bilo je i te kako racionalno. Đinđićeva Srbija, naime, u mnogo čemu imala prednost u odnosu na ovu.

"Kompletiraćemo zakonodavstvo koje omogućava neometano poslovanje po standardima Evropske zajednice. Mi želimo da se prilagodimo Evropskoj zajednici i njenom zakonodavstvu da bismo za deset godina, najkasnije, postali član Evropske zajednice", rekao je Đinđić u premijerskom ekspozeu u Skupštini Srbije 24. januara 2001, prilikom izbora članova Vlade.

Da se 12. marta 2003. nije dogodilo ono što se dogodilo, vrlo je verovatno da bi se prognoza ubijenog premijera na kraju i ostvarila.

Posle toga, obećanja su postajala sve nerealnija. U maju 2003, malo nakon što je postao premijer, Zoran Živković rekao da postoji želja i veliki optimizam da Srbija 2007. uđe u EU "zajedno sa Bugarskom, Rumunijom i Hrvatskom".

Šampion "evrointegracijskih obećanja" ipak je bivši predsednik Boris Tadić čija je vera u brzo priključenje Srbije bila skoro pa neuništiva. U januaru 2008, na poslednoj izbornoj konvenciji pred svoj drugi mandat, obećao je da ćemo "narednih meseci potpisati ugovor o stabilizaciji i pridruživanju", do kraja godine ili do početka iduće ukinuti vize, a na "kraju budućeg mandata predsednika biti u Evropskoj uniji ili na pragu Evropske unije".

Ugovor je zaista potpisan u aprilu te godine, vize su zaista ukinute 2009. (doduše, u novembru, a ne na početku godine), ali je "kraj budućeg mandata" završen još 2012, a Srbija je od evropskog praga još uvek daleko.

U međuvremenu, i sam Tadić produžio je ranije dati rok, pa u decembru 2009, prilikom podnošenja zahteva za članstvo, tvrdi: "Cilj za naše integracije je 2014. godina".

Tadićevi naslednici na čelu države, čitave tri godine bavili su se skoro isključivo obećanijma o otvaranju poglavlja, pokazujući time da su, ako ništa drugo, ono bar u obećanjima nešto skromniji: nisu najavljivali ni brz, ni jednostavan ulazak u EU i zadržali se samo na onome za šta su znali da će pre ili kasnije da se desi. Shvatili su valjda i sami da bi sve drugo bilo prilično besmisleno.

Ipak, omakne im se ponekad. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić tako je u junu 2015. izjavio da je "članstvo u EU ključno strateško opredeljenje Srbije i da će srpska Vlada do kraja mandata okončati pristupne pregovore, kako bi do 2020. godine mogla da postane članica EU".

S druge strane, potpredsednik njegove partije Predrag Marković najavljuje da je 2027. mnogo realniji datum, jer smo za ciklus prijema 2020 već zakasnili.

Od prvih obećanja do danas prošlo je 15 godina. Prva sledeća prilika za ulazak u EU biće za 5 godina. Druga, mnogo realnija, za čitavih 12 godina.

Srećna vam zato još jedna. Ako nam i nju ne prokockaju.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...