Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Okt.2017, 17:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari kontinent, novo stanje: Nemački problem je evropski problem
Ključna uloga Nemačke za budućnost Evropske unije nije definisana samo njenom ekonomskom i političkom moći već činjenicom da nijedna druga evropska zemlja ne doživljava podelu na istok i zapad kao sudar među zemljama članicama već kao podelu unutar sopstvenog društva
Piše: Ivan Krastev*
Nemci su uživali u dugom odmoru od istorije, ali se čini da je s tim završeno. To je utisak koji sam stekao putujući Nemačkom prošlog meseca uoči >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << federalnih izbora. Bio sam zatečen time kako izgleda abnormalno normalna zemlja: prosperitetna, demokratska i tolerantna. Dok su druge evropske zemlje rastrgane nervozom i ljutnjom, većina građana Nemačke je zadovoljna ekonomskom situacijom. Vlada ima više evra nego ikada koje može da troši, nezaposlenosti gotovo da nema, a ton izborne kampanje se od poslednje američke razlikovao kao što se porodična drama razlikuje od horor filma.
EVROPSKI 11. SEPTEMBAR: Ali ispod abnormalne normalnosti je nešto uznemirujuće. Iako će se većina Nemaca složiti da je zemlja u blagostanju, veoma malo njih će reći da očekuju da će sutra biti bolje nego ili čak isto kao što je danas. Može se osetiti da je uznemirenost blizu površine.
Nemački izbori su primer da je od svih kriza koje su snašle Evropsku uniju u poslednjoj deceniji – evrozona, Bregzit, rat u Ukrajini – izbeglička kriza ta koja će imati najdublji uticaj na budućnost Evropske unije. Ovoga puta nije reč o ekonomiji. Priliv izbeglica i njime izazvane kulturološka i demografska panika bolje od bilo čega objašnjavaju uznemirenost evropskog političkog mejnstrima. Ta kriza je, na svoj način, postala evropski 11. septembar zbog toga što je kod građana fundamentalno izmenila pogled na svet.
Nemački izbori su takođe otkrili da podeljenost na Istok i Zapad nije samo između Nemačke i njenih postkomunističkih suseda već ponekad unutar samog Zapada. U nemačkim istočnim državama, onim regijama bivše komunističke republike gde ima mnogo manje izbeglica nego u drugim delovima zemlje, krajnje desničarska Alternativa za Nemačku ostvarila je najbolji rezultat. I dok na površini podeljenost Istok – Zapad može biti u vezi sa migracijama, u stvarnosti je izbeglička kriza učinila vidljivim ozlojeđenost među bivšim istočnim Nemcima oko nasleđa pada komunizma.
PERVERZNA IRONIJA: Jedan lokalni političar u istočnoj Nemačkoj zajedljivo je primetio: “Vlada želi da integrišemo izbeglice, ali zašto oni nas prvo ne integrišu?” Više od 25 godina nakon ujedinjenja Nemačke mnogi bivši istočni Nemci i dalje se osećaju kao građani drugog reda, čije su plate i penzije niže od onih u zapadnom delu zemlje.
Perverzna je ironija da je krajnje desničarska Alternativa za Nemačku, pre nego postkomunistička levičarska partija, uspešno mobilisala ozlojeđenost gubitnika ujedinjenja. Demokratska Republika Nemačka je sebe uvek predstavljala kao otelovljenje nemačkog antifašizma. Danas nostalgija za DDR, ili bar jed zbog načina na koji Nemačka tretira njenu ostavštinu, omogućili su da stranka bez otklona prema fašizmu postane snaga u parlamentu.
Kriza političkog centra nastala usled zazora od proizbegličke politike nemačke vlade mogla bi da olakša postizanje zajedničke migracione politike u Evropi. U njoj sada postoji konsenzus o tome da granice treba da budu zatvorene ili bar pažljivo otvorene.
Ali istovremeno, usklađivanje u vezi sa migracijama na relaciji Istok – Zapad samo je produbilo nepoverenje između evropskog istoka i zapada. Koalicija za koju se očekuje da će vladati Nemačkom – demohrišćani, liberali i zeleni – najverovatnije će biti kritičnija prema istočnoevropskim vladama nego ova odlazeća.
Nova nemačka vlada verovatno je spremna da usvoji neke od antimigracijskih mera koje favorizuju Istočnoevropljani, ali će pojačati i pritisak na vlade koje su prve zagovarale takvu politiku.
I dok je strah od stranaca, čini se, u srcu konflikta između evropskog istoka i zapada, istočno otuđenje od evropskog projekta se drugde može bolje razumeti. Ono je ukorenjeno u traumi onih koji su otišli. Razmislite o tome kao o zakasneloj reakciji na posledicu migracije na Zapad miliona Istočnoevropljana u poslednjih 25 godina.
U periodu između 1990. i 2015. bivša DDR je ostala bez 15 procenata populacije. Masovna migracija iz postkomunističke Evrope na Zapad nije naškodila samo ekonomskoj konkurentnosti i političkoj dinamici već je one koji su ostali dovela do toga da se osećaju kao stvarni gubitnici.
Oni ukorenjeni razvili su ozlojeđenost prema onima koji su otišli. To su ljudi iz raseljenih delova u Evropi koji su s najviše entuzijazma glasali za populiste.
I dok je politička ljutnja izbila i na istoku i na zapadu i Nemačke i Evrope, obrazac je jasan: kada su nezadovoljni status kvoom, zapadnjaci alternativu traže u ili blizu političkog mejnstrima – mnogi razočarani Demohrišćanima Angele Merkel u zapadnoj Nemačkoj glasali su za Liberale – dok su na istoku birači alternativu tražili u političkim ekstremima.
Ključna uloga Nemačke za budućnost Evropske unije nije definisana samo njenom ekonomskom i političkom moći već činjenicom da nijedna druga evropska zemlja ne doživljava podelu na Istok – Zapad kao sudar među zemljama članicama već kao podelu unutar sopstvenog društva.
*Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji, član Foruma Ričard fon Vajszeker na Boš akademiji u Berlinu, politički analitičar i autor nedavno izdate knjige “Posle Evrope”.
