Izvor: Politika, 01.Feb.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija koja kaže „da”
Pomalo neočekivana spremnost novih vlasti u Beogradu da bez predrasuda razgovaraju o Kosovu i sa vlastima u Prištini, dočekana je s odobravanjem na Zapadu
Ako je još pre pola godine moglo izgledati da su ishod izbora u Srbiji odlučili kriza, ogorčenje birača i zastoj na Kosovu i u odnosima sa EU, druga polovina godine pokazala je da je nova vladajuća koalicija spremna da razbije mnoge tabu-teme u srpskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << politici i u mnogo čemu ode dalje od svojih prethodnika. Suprotno mnogim očekivanjima, nova vlada je nastavila politiku približavanja EU i uložila veliki napor da već tokom ove godine dobije datum za početak pregovora o pristupanju. Energični koraci na rasvetljavanju nekih od najvećih afera koje su poslednjih godina pritiskale srpsko društvo i bile povod reakcija unije doneli su joj mnoge pohvale i tek poneku kritičku opasku u domaćoj javnosti. Uz nešto manje odobravanja kod kuće, nove vlasti su pokazale da su i na Kosovu spremne da odu dalje od prethodnih i to im je, barem za sada, otvorilo vrata i u Briselu i u Vašingtonu.
Prvi rezultati su očigledni. Rejting vladajuće stranke je naglo skočio, opozicija je izgubila monopol na temu evrointegracija a javnost veruje da je konačno počeo rasplet najvećih korupcionaških afera u srpskom društvu. Pomalo neočekivana spremnost novih vlasti u Beogradu da bez predrasuda razgovaraju o Kosovu i sa vlastima u Prištini, dočekana je s odobravanjem na Zapadu. U nedavno objavljenom tekstu u američkom časopisu „Nacionalni interes” Ted Galen Karpenter tim povodom je zapisao da je „srpska vlada poslala zanimljiv i dosta neočekivan signal da je spremna na kompromis o konačnom statusu Kosova” i da bi SAD i EU mnogo rizikovale ako bi propustile ovu priliku i „nastavile svoju dosadašnju rigidnu politiku prema Beogradu”. To je, verovatno, bio i povod da neki susedi, poput Hrvatske, odustanu od prvobitnog negativnog stava prema novim vlastima u Beogradu i oprezno uđu s njima u dijalog.
Uprkos ovim pozitivnim signalima, politika vladajuće koalicije u Srbiji tek će se u narednim mesecima suočiti s pravim iskušenjima. Prvi takav izazov uputili su Albanci s juga Srbije koji su, prvi put posle 2001, pokušali da otvore pitanje njihovog statusa, u čemu su naišli na punu podršku Prištine ali ne i Zapada i to je, za sada, ovu temu stavilo na sporedan kolosek. Kao što se moglo i očekivati, kosovski premijer Tači je podržao njihove zahteve jer bi preševska dolina, koja se u Prištini naziva „istočnim Kosovom”, mogla biti dragocen adut u daljim pregovorima s Beogradom.
Drugi ozbiljan izazov su uputile one evropske diplomate koje su stavile do znanja da bi se Beograd već ove godine mogao suočiti s novim zahtevima EU kao što je članstvo Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Takav zahtev je logičan nastavak politike koja za model budućih odnosa Beograda i Prištine uzima odnose dve nemačke države sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada su one zajedno sedele u UN. Iako je iz Brisela odmah stigao demanti da se politika EU promenila, to nije umirilo sumnju da u nastavku pregovora Srbiju možda čekaju novi uslovi, uključujući i formalno priznanje Kosova.
Treći i, za sada, najozbiljniji izazov došao je od Srba sa severa Kosova koji su ovih dana odbacili sporazume iz Brisela, zatražili da se pregovori prekinu i jasno stavili do znanja da nemaju nameru da prihvate vlast Prištine. Uprkos saglasnosti većine parlamentarnih stranaka u pogledu politike prema Kosovu i evrointegracijama domaća javnost je skeptična prema EU i njenim namerama, o čemu govori i nedavno objavljeni podatak da je podrška evrointegracijama u domaćoj javnosti spala na svega 41 odsto. Drugim rečima, ukoliko bi se pred Beograd postavili novi zahtevi i ukoliko Srbija ne bi uskoro dobila očekivani datum za početak pregovora i druge pozitivne signale iz EU, postojeći konsenzus parlamentarnih stranaka bi se mogao raspasti. To bi Srbiju verovatno odvelo u vanredne izbore i još jednu izgubljenu godinu što bi bio preveliki rizik za zemlju iscrpljenu krizom.
Uprkos tome, ova mogućnost je realna i, štaviše, zavisi od okolnosti na koje Srbija nema veliki uticaj. Sjedinjene Države su zapadni Balkan uglavnom prepustile EU i s distance posmatraju napore evropske diplomatije da postigne sporazum na Kosovu uprkos tome što bi i njihov uspeh i neuspeh imali krupne posledice po čitav region. EU nema na raspolaganju velika sredstva da događaje drži pod kontrolom niti njene vodeće članice pokazuju da su svesne rizika koje bi doneo eventualni neuspeh na Kosovu. Rusija je prošle i ove godine načinila niz krupnih koraka na Balkanu ali je za njih potrebno vreme i stabilnost u regionu. Slično je i s Kinom koja je zemljama istočne Evrope namenila pozamašan finansijski paket (oko deset milijardi dolara) iz koga bi značajna sredstva mogla doći i u Srbiju ali ni ona nema prevelike mogućnosti da utiče na kratak rok.
Čak i ako se na trenutak ostave po strani Kosovo i lako zapaljiva situacija na jugu Balkana, kredibilitet EU u regionu opada zbog sumnje da će posle prijema Hrvatske doći do višegodišnjeg zastoja u prijemu novih članica. Sličan je slučaj i sa NATO koji je danas, kako je pokazao poslednji samit u Čikagu, spremniji da sarađuje s dalekim zemljama koje mogu pomoći njegovom istanjenom budžetu nego da pozove u članstvo one zemlje na zapadnom Balkanu koje u njemu vide jedini oslonac svoje bezbednosti. I tu bi možda trebalo potražiti motive povećane spremnosti ovih zemalja da, uprkos razlikama i međusobnom nepoverenju, nastave regionalnu saradnju koja je danas i jedini način da skrenu pažnju na sebe, dobiju na vremenu i izbegnu rizike s kojima su suočene. Tu se krije i šansa Srbije da odmerenim i opreznim potezima otkloni nepoverenje novih suseda i stvori prostor za nastavak svojih reformi.
profesor na Fakultetu političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 01.02.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
