Izvor: RTS, 14.Okt.2018, 07:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snage i slabosti austrijske diplomatije
Protest španske i srpske delegacije na Interparlamentarnoj konferenciji za zajedničku spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku upravo završenoj u Beču prošao je bez ijednog slovca u austrijskim medijima. Moguće povlačenje Austrije iz Migracionog pakta UN u istim je medijima odjeknulo kao bomba. Beč protestuje – i ignoriše tuđe proteste.
Prošla sedmica je pokazala da se austrijska diplomatija >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zapliće u najmanje tri uloge: prema Balkanu se igra Meterniha, prema UN Trampa, a prema Evropskoj uniji nedoslednog aktivizma.
Najverovatnije je za to odgovorna već dobro isfrustrirana strategija austrijskog šestomesečnog turnusa predsedanja Evropskoj uniji (1. 7. – 31. 12).
Beč je imao velike ambicije za taj period. Najpre, profilisati se kao lider alternativnog scenarija za prevazilaženje interne krize EU i istovremeno se ne zameriti nijednom nosiocu suprotne politike, ni Merkelovoj, ni Makronu, pa čak ni Junkeru.
Drugo, demonstrativno biti s Moskvom u prijateljstvu, ali joj rutinirano produžavati sankcije.
Treće, pogurati članstvo u EU zemalja Zapadnog Balkana, ali tako da se među kandidate najpre uvede uravnilovka i razbije postojeći poredak u kom vode Srbija i Crna Gora.
Već ovako poređani ciljevi slikovito pokazuju zašto motor austrijskog šefovanja Unijom počinje da zaostaje.
Beč se približava stanju diplomatskog burnout-a. Gledano s distance, sve izgleda kao da je predsedništvo EU preuzela jedna mala zemlja, koja je u daljem procesu poverovala da je fizički narasla, te usput izgubila realističnu predstavu o mogućim prostorima igre u Uniji.
Atribut "male zemlje" ne treba shvatiti pejorativno. Dobar deo Unije čine male zemlje; osim Nemačke, Francuske i Ujednjenog Kraljevstva, koje ionako izlazi, svi su na neki način "mali", bez obzira na broj stanovnika. Osim toga, austrijski uticaj daleko nadilazi njen status "male" zemlje.
Protivrečni ciljevi, međutim, koje je više u praksi nego u dokumentima Beč natovario sebi na pleća prilikom preuzimanja turnusa, počinju da uzimaju svoj danak.
Kosovo s jednom zvezdicom
Počinjemo s temom koja u samoj Austriji ima minorne dimenzije, dok je za Zapadni Balkan od centralne važnosti – kako, od slučaja do slučaja, protokolarno tretirati kandidate za ulazak u Uniju.
U četvrtak i petak je u Beču održan skup GASP i GSVP. U nastavku evo punog imena, uz upozorenje da bi se ono moglo odraziti na koncentraciju čitaoca i izazvati nesanicu: Interparlamentarna konferencija za Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (GASP) i Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (GSVP).
Pojednostavljeno, bezbednost na kvadrat, jednom u diplomatskom, drugi put u vojnom smislu. To je institucija koja proizlazi iz Mastrihtskog ugovora 1993, i operiše na striktno međuvladinoj i međuparlamentarnoj bazi, kao bezubi nacionalni korektiv nadnacionalne Unije.
Na početku bečke konferencije prošlog četvrtka, španska i srpska delegacija su se u protestu digle i napustile salu, jer je delegacija Prištine nastupala pod punim državnim insignijama, bez zvezdice kao znaka nerešenog diplomatskog statusa.
Taj deo je poznat srpskom čitaocu. Ono što nije, jeste da je taj deo potpuno nepoznat austrijskom čitaocu.
Naime, i pored vrlo detaljnih medijskih saopštenja izašlih iz radionice GASP-ove pres-službe, koja se u konkretnom slučaju poklapa sa pres-službom austrijskog parlamenta, u njima se nigde ne spominje taj incident. On se, što se Beča tiče, nije dogodio.
Treba biti pošten pa reći i da nijednom austrijskom mediju taj interparlamentarni skup nije bio vredan spomena, te da se ne može pisati o incidentu, kad ne postoji namera da se piše o institucionalnom okviru unutar koga se on zbio.
GASP prećutkuje incident, mediji prećutkuju GASP; prvi izvrću stvarnost, drugi kreiraju stvarnost.
Srbija i Španija, tišina protesta
Incident koji se nije zbio, jer o njemu niko nije čuo, deo je latentne neuroze austrijske diplomatije u odnosu na Zapadni Balkan.
Neosporno je da su svi balkanski narodi "jednaki" u humanističkom kontekstu, ali u političkom procesu proširenja EU njihov status se razlaže na tri kategorije: Srbija i Crna Gora su kandidati sa kojima se vode pregovori; Albanija i Makedonija su kandidati bez ijednog otvorenog poglavlja; BiH i Kosovo su potencijalni kandidati bez ikakvog formalnog statusa.
Kao takvi, oni se drugačije i predstavljaju na skupovima EU. Potencijalni kandidati uvek sa zvezdicom iznad imena, što ovog puta nije ispoštovano. Čak je u formalnom smislu bilo i nebitno da li Srbija priznaje Kosovo ili ne – ono naprosto nije službeni kandidat EU.
U bečkoj diplomatiji postoje instance otvorene prema željama albanskog lobija, ali tu se ne radi o čitavom ministarstvu. U praktičnom smislu je, međutim, dovoljno da one deluju uz upadljivu nezainteresovanost glavnih linija austrijske diplomatije, ili njihovu prećutnu podršku, kao sada.
Teško je preneti količinu protivrečnosti o političkoj sudbini Zapadnog Balkana, izgovorenih na skupu GASP/GSVP.
Najbolji primer je Tomas Majr Harting, austrijski diplomata, trenutno izvršni direktor za Evropu i centralnu Aziju u jednoj od kancelarija pod Federikom Mogerini (EEAS, Evropska služba za spoljno delovanje).
Njegovo izlaganje je školski primer arogancije prema društvima Balkana – od toga da se "moraju poštovati državnopravne norme", osim kad je u pitanju priznanje Kosova; da Beograd i Priština moraju razgovarati o svim otvorenim pitanjima, ali da "Srbija mora priznati Kosovo"; da je proces proširenja EU trenutno vrlo dinamičan, ali da je "i rok od deset godina za prvi ulazak preambiciozan".
U taj logički kompleks uklapaju se i izjave Mogerinijeve (u video-poruci učesnicima skupa) kako je "Zapadni Balkan za nas prioritetno pitanje... ali da u Uniji postoji želja da se taj proces konsoliduje".
U političkom žargonu "prioritetno" znači brzo, dok "konsolidovati" proces znači usporiti ga, pa Mogerinijeva tu u stvari kaže – ubrzajmo da usporimo.
Pored toga, skup je stenjao i pod nizom redundansi, iliti dosadnih očiglednosti, tipa "bez Zapadnog Balkana Evropa nije kompletna".
Austrijska ministarka diplomatije Karin Knajsl je prevazišla sve izgovoreno kad je pledirala da se "Zapadni Balkan preimenuje u Jugoistočnu Evropu, jer se na taj način prihvata njegov evropski karakter".
Zovi, samo zovi...
Skupom se prolila tolika količina konfuzije, neodgovornosti i kulturne superiornosti da predlog Karin Knajsl o "preimenovanju" Balkana zvuči kao dobar vic.
Pre raspada Jugoslavije se taj kraj ionako zvao "jugoistočna Evropa", a postao je "zapadna" da bi lakše ušao u EU. Mislilo se, Zapad lakše prihvata zapad...
I pored svog obrazovanja, elokvencije i multijezičnosti, Karin Knajsl postaje problematično kadrovsko rešenje, ne više zbog toga što iza njenog imenovanja stoji Štraheov FPÖ.
Najpre, ona o Balkanu, kako god se on zvao, ne razume ništa osim par opštih fraza, iako je to u novijoj istoriji glavni interesni prostor austrijske diplomatije – nekad geostrateški, danas u smislu uticaja i prestiža.
Istina, ona je i postavljena da zemlju predstavlja u globalnim institucijama, da miri Austriju sa Rusima, Arapima i Turcima, da rešava bliskoistočnu krizu uvek korak ispred Rusa i Amerikanaca. Zapadnobalkansku agendu je preuzeo kancelar Kurc.
U nepunu godinu dana austrijske vlade, taj izvorni plan je izgubio čvrste konture. Kancelar Kurc je potpuno razbio dinamiku srpskog pristupa EU, time što je proglasio dogmu zajedničkog ulaska svih preostalih kandidata s balkanskog prostora.
Nije on jedini u EU koji zagovara "konsolidaciju", to jest usporavanje procesa proširenja, ali od njega se očekivalo više smisla za regionalnu politiku.
Istovremeno je delovanje Karin Knajsl u onom prostoru zbog koga je i postavljena, takođe postalo upitno.
Taksi za Vavilon
Punih osam meseci se u Ujedinjenim nacijama radilo na tzv. Migracionom paktu. Svečano potpisivanje, odnosno početak procesa ratifikacije, dogovoreno je za 10. decembar na skupu UN u Maroku.
Vašington se još u startu povukao iz dokumenta, za njim su to isto najavili Mađarska, Poljska i Australija.
Austrija je od početka do kraja pregovora ostala u grupi od 190 država članica UN koje su podržavale taj dokument.
Austrijski diplomata je sedeo na svakom odboru, i za svaku formulaciju stajao u dnevnoj komunikaciji sa Ministarstvom spoljnih poslova u Beču, onim istim koje vodi Karin Knajsl.
Prošle sedmice je kancelar Kurc objavio da Austrija razmišlja o povlačenju iz Migracionog pakta UN.
Nema sumnje, Migracioni pakt je politička bomba, koju je svetska diplomatija mesecima konstruisala u tišini.
U tom dokumentu se migracije proglašavaju ljudskim pravom, propisuje se da sve zemlje moraju primiti sve migrante u neograničenom broju i otvoriti im sve postojeće socijalne resurse kao i vlastitim građanima.
Prema Paktu UN, nacije prestaju da budu nacije, države prestaju da budu države, osim ako ne rade u pravcu stvaranja univerzalne globalne države. Sve to kao "pravno neobavezujući dokument" koji trasira razvoj u budućnosti, proklamuje želje i namere.
Jedna je stvar kako je rad na dokumentu tako dalekosežnog značaja ostao u slepom oku velikih medija, potpuno ispod radara javnog interesa.
Druga je stvar zašto je austrijska diplomatija bila aktivni pregovarač u tom procesu, zašto je prihvatila poslednju verziju iz jula ove godine, da bi onda prošle sedmice austrijski kancelar izjavio da se "Beč verovatno povlači".
Pre dve sedmice su evropski mediji, uključujući i srpske, bili impresionirani govorom Karin Knajsl u Generalnoj skupštini UN na četiri jezika.
Fokus je stavljen na spektakl, na vašarski ugođaj svetske organizacije kad govoriti na četiri jezika postaje važnije od toga šta je rečeno na jednom.
Bečka diplomatija je otišla na piknik ispod Vavilonskog tornja. Pitanje je ko će prvi svirati povratak u toplo krilo regionalnih interesa.
.jpg)
