Izvor: RTS, 05.Jan.2014, 08:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirotinjo, i Evropskoj uniji si teška
Da li je Beograd u opasnosti da izgubi četvrti "Balkanski rat" sa Bukureštom i Sofijom? Frustracija Berlina, Londona i Berna zbog otvaranja nacionalnih tržišta rada za radnike iz Rumunije i Bugarske indirektno otežava uslove evropske integracije za Srbiju. Istovremeno, Beč dosta hladnokrvno posmatra situaciju.
Frustracija Nemačke, Velike Britanije i Švajcarske zbog zakonski obaveznog otvaranja nacionalnih tržišta >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << rada za radnike iz Rumunije i Bugarske indirektno otežava uslove evropske integracije za Srbiju.
Da li je to Beograd u opasnosti da izgubi četvrti "Balkanski rat" sa Bukureštom i Sofijom, odnosno može li Srbija biti politički kažnjena za sve one propuste i greške koje je EU počinila dovodeći i onda i sada nespremnu Rumuniju i Bugarsku na zajednički evropski brod?
Spominjanje Švajcarske u EU kontekstu nije greška - kroz pripadnost Šengenskom sporazumu, Bern je u istoj situaciji u kojoj su i ostali Evropljani.
Konkretno, Rumunija i Bugarska su 2007. stupile u EU pod uslovima sedmogodišnjeg moratorijuma na "izvoz" svoje radne snage. Kako je rok prošao, pa kao u biblijskoj paraboli posle sedam mršavih, dolazi - zavisi s koje strane se gleda - sedam debelih krava, taj problem pravno gledano više ne postoji.
Da, ali problem sa potpunom liberalizacijom EU-tržišta rada za sve građane Unije je političke, a ne pravne prirode - nepotrebno se podseća u Londonu, Berlinu i Bernu, kao da je prijem te dve istočnoevropske zemlje u EU ikada i bio nešto drugo osim izraziti politički čin.
Šta posle sedam mršavih godina?
Da li se u Uniji verovalo da tih sedam godina moratorijuma nikada neće proći, te da se nikada neće suočiti s činjenicom da su Rumuni i Bugari sada postali evropski državljani, u pravima i obavezama izjednačeni sa svim drugima?
Ako nacionalni EU-političari sad kažu da im je opet potrebna posebna regulativa za Sofiju i Bukurešt, Unija se kreće po diskriminativno-rasističkom parketu.
Ali, ako naprotiv kažu: "Samo napred, vi ste naši", i enormnim finansijskim i materijalnim naporima kompenzuju trenutni udarac na nacionalna tržita rada (prosečna nezaposlenost na EU novou iznosi trenutno 12 odsto), lako je moguće da na taj način otežavaju uslove za ulazak novih članica, na prvom mestu Srbiji.
Da li je to pošteno?
Naravno da nije, ali je na svetu ionako malo poštenih stvari. Ni Rumunija ni Bugarska nisu pre sedam godina (bitno) lagale da su njihove ekonomije i socijalni sistemi u boljem stanju nego što su bili, svako ko danas u Berlinu ili Londonu kaže da je zatečen situacijom, priznaje da je nekompetentan za posao koji radi.
Švajcarci su prvi koji nameravaju da nešto preduzmu po tom pitanju. Za mesec dana, 9. februara, građani su pozvani da na referendumu odluče hoće li zemlja i dalje ostati samo parcijalno, prema potrebi, otvorena za radnu snagu iz Bugarske i Rumunije.
Za EU članice je to već nešto komplikovanije, posebno zato što iz Brisela ponavljaju (konkretno se misli na EU komesara za pravosuđe Vivian Reding) da se tu populistički i nesmotreno brkaju dve stvari: s jedne strane liberalizacija tržišta rada koja je u ingerenciji Brisela, odnosno zajedničkog EU prava, a s druge, socijalni sistemi pomoći koji su pod nadležnošću nacionalnih država.
Romi iz Rumunije i Bugarske zloupotrebljavaju nemački socijalni Harc-IV (Hartz-IV) sistem? Promenite Harc-IV sistem, poručuje Reding Berlinu, za to vam nisu neophodni ni Brisel, ni Unija.
Objašnjavanje Harc zakona bi ovde zauzelo previše mesta, dovoljno je reći da se radi o četiri pravna akta, inicirana od Šrederove socijaldemokratske vlade, koja su sukcesivno stupala na snagu u Nemačkoj od 2003. do 2005. godine.
Oni su, najkraće rečeno, objedinili socijalna davanja za nezaposlene sa socijalnim davanjima za građane ispod granice siromaštva, pa su tako "ugroženost" i "siromaštvo" sabrani u jednoj političkoj formuli, dobili status kontrolisane ekonomske veličine.
Ako je takav pravni koncept za nemačke radnike bio izvor beskrajnog poniženja - podsećamo da je časopis Špigl pre nekoliko godina objavljivao seriju članaka o primaocima "Harca", koji je vodio potpunom gubitku samopouzdanja, čak do samoubistava - za neke istočnoevropljane on je mana s neba.
Siromaštvo je relativna stvar. Za Berlin su nemački siromasi pre svega mentalni problem, dok su bugarski i rumunski, dobar deo njih romskog porekla, naprotiv, čisti ekonomski.
"Mi smo bili pametniji"
Za razliku od Berlina, Beč dosta hladnokrvno posmatra situaciju.
Zloupotreba socijalnih fondova od strane istočnoevropske sirotinje? "Toga kod nas nema. Tačka. Gotovo" - izjavljuje novi austrijski ministar za socijalna pitanja, socijaldemokrata Rudolf Hundstorfer. "Ako i ima - to su samo promili", dodaje ministar.
Po njemu, "Austrija je bila pametnija i od Nemačke i od Velike Britanije", jer je još bivša legislatura 1911. godine kroz parlament progurala pooštrenu verziju zakona o tome ko i kako može zahvatati iz socijalnih lonaca.
U Austriji su svi stranci, svejedno da li dolaze iz EU-zemlje ili ne, u obavezi da se redovno javljaju "policiji za strance". Dozvolu za prijavu boravišta dobiće samo oni koji imaju osiguran posao uz minimalnu platu od 850 evra.
Pre nego što bi stranci, EU ili ne, uopšte došli u situaciju da kasiraju pomoć za nezaposlene, moraju prvo biti u radnom odnosu najmanje godinu dana (mereno na period od dve godine) i za taj posao primati barem 850 evra. Ako ostanu bez posla (ne vlastitom krivicom) primaju pomoć šest meseci - ako u tom periodu ne nađu novi posao "lete napolje".
Stoga sa austrijske strane gledano, neki poseban problem otvaranja nacionalnog radnog tržišta za radnike (i neradnike) iz Rumunije i Bugarske ne postoji.
"Ko vara, leti napolje"
U Nemačkoj pak, takav problem narasta u prvu ozbiljnu probu za novu koaliciju. Pridruženi član Merkeline konzervativne CDU stranke, bavarski CSU, ulazi u izbornu EU godinu sa sloganom "Ko vara, leti napolje".
Nimalo ugodna situacija za kancelarku Angelu Merkel i njenog koalicionog partnera, socijaldemokratu Gabrijela - što glasnije njih dvoje ponavljaju da Brisel nije kriv za zloupotrebu socijalnih fondova, tim više postaje jasno da je kriva nacionalna vlada. Ova ili bivša, ili ona pre nje - svejedno.
Ali, da se vratimo na pitanje sa početka - da li Srbija može doći u situaciji da sa Rumunijom i Bugarskom izgubi simbolički četvrti Balkanski rat, odnosno propati kao kolateralna šteta evropske nemoći da izađe na kraj sa upotrebom i zloupotrebom svojih socijalnih fondova od strane ekonomskih emigranata iz te dve zemlje?
Za sada je jedino britanski premijer Dejvid Kameron direktno doveo u vezu ekonomsku emigraciju iz Rumunije i Bugarske sa podnosiocima zahteva za politički azil iz Srbije (uglavnom Albanci i Romi), što samo dokazuje britansku nervozu i paniku zbog nastale situacije, a ne i pravnu jednakost te dve kategorije emigranata.
Velika Britanija ima dodatni problem kućnog šlamperaja, koji se ne može dogoditi u fanatično-administrativnim, da ne kažemo tradicionalno policijskim državama kao što su Austrija ili Nemačka.
London čak ne poseduje ni tačnu statistiku ko je proteklih desetak godina ulazio, prolazio, radio i zarađivao u Velikoj Britaniji. Jedno je sigurno - na ostrvu danas živi pet miliona ljudi više nego 2001. godine.
"Najbolji je onaj stranac koga ne prepoznaješ", piše nedeljnik Ekonomist u poslednjem broju, predstavljajući čitav problem kroz Monti Pajton humor.
"Stranci otimaju poslove domaćima? Biće da je to zbog toga što jedino oni dolaze na vreme na posao", piše Ekonomist i citira neimenovanog podanika Krune: "Dosta mi je više stranaca - emigriraću u Španiju".
Profesija: Prosjak
Za kraj jedno kompetentno - policijsko, a ne političko - mišljenje.
Pre pre dve godine je Austrija u najveće vodila i uglavnom izgubila bitku protiv organizovanih profesionalnih prosjaka iz Bugarske, Rumunije, Mađarske i Slovačke.
Prošenje na ulici, krađa bakarnih kablova s pruge, krađa ukrasa sa grobalja - te su kategorije praktično bile nepoznate Austrijancima pre velikog talasa EU proširenja 2004. godine.
U Austriji se pre toga tradicionalno prosilo samo pred crkvom, i samo lokalni domaći s dozvolom - što se po hrišćanskoj tradiciji i nije smatralo prošenjem. Čak do osamdesetih godina prošlog veka ovde je bio na snazi stari habsburški zakon protiv "skitnje i stranih prosjaka".
Da li se boji slične socijalne i ekonomske bombe u slučaju ulaska Hrvatske i Srbije u EU, pitali smo tada pukovnika Geralda Tacgerna, šefa Centralne službe za suzbijanje trgovine ljudima pri Federalnom kriminalističkom uredu države Austrije.
"Ni najmanje. Ali se vrlo bojim ulaska Bosne i Hercegovine ili Makedonije", glasio je odgovor.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
