Izvor: Politika, 24.Maj.2015, 09:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sat rada za paklicu cigareta
Zaposleni u Srbiji sa 2,33 evra po satu kod privatnika među najmanje plaćenim u Evropi
Bugarski poslodavci u privatnom sektoru, prema istraživanju nemačke agencije „Destatis”, najmanje su u 2014. godini plaćali sat rada u odnosu na ostale zemlje Evropske unije – svega 3,80 evra. Po „Destatisu”, prosečna cena za jedan sat rada kod privatnog poslodavca u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << EU u 2014. godini iznosila je 24,4 evra. Malo ispred Bugarske su Rumuni, gde je sat rada u privatnom sektoru plaćan 4,8 evra. Sledi Litvanija sa 6,60 evra, Letonija sa 7 evra, Mađarska sa 7,8 evra po satu. Najviša prosečna satnica je u Danskoj – 42 evra, dok su poslodavci u nemačkom privatnom sektoru plaćali 31,80 evra po satu, tako da je ova zemlja zauzela osmo mesto među 28 članica EU po troškovima koje izdvaja za radnu snagu.
Po našoj računici, a na osnovu podataka zvanične statistike, srpske poslodavce u privatnom sektoru radni sat zaposlenog u 2014. koštao je u proseku oko 2,33 evra. Od te sume, radnik je dobijao 1,7 evra – koliko je koštala paklica cigareta.
Troškovi radne snage u ukupnim troškovima poslovanja u Srbiji iznose oko 33 odsto, što je znatno manje nego u razvijenim zemljama gde to učešće dostiže i 64 odsto, kao što je slučaj u Holandiji, kazala je profesorica dr Živka Pržulj sa Beogradske bankarske akademije.
Da smo među najmanje plaćenima u Evropi dobro znamo. Kad se poredimo sa komšijama, manje od nas zarađuju samo zaposleni u Albaniji i Makedoniji. Prosečna neto zarada u januaru iznosila je 39.285 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa istog meseca koštala 65.936 dinara. Za prosečnu korpu bilo je potrebno 1,68 prosečnih zarada. Da nevolja bude veća, u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima platu sa zakašnjenjem, a oko 50.000 je prima ponekad. Svega oko 170.000 zaposlenih u privatnom sektoru prima platu na vreme u dan.
Zašto su zaposleni u Srbiji među najmanje plaćenim u Evropi?
Pre svega, zato što naša ekonomija ne napreduje još od osamdesetih godina prošlog veka, kažu ekonomisti. Došle su nam i nesrećne devedesete: raspad bivše zajedničke države, sankcije, agresija NATO, naša tranzicija sa privatizacijom nema kraja, naš bruto domaći proizvod (BDP), to jest vrednost svega stvorenog u godini, jedva da dosegne 70 odsto vrednosti stvaranog do 1990. Industrijska proizvodnja se u 2013. svela na 38,4 odsto obima koji je postojao 1989. godine.
Milenko Srećković, predsednik Pokreta za slobodu, smatra da su naše bedne plate posledica prepuštanja privrede stranim investitorima, koje država podstiče visokim davanjima, poreskim olakšicama i izgrađenom infrastrukturom, a toleriše im se zabrana sindikalnog organizovanja.
– Radnici nemaju drugog izbora osim da pristanu da ih eksploatišu strane korporacije, čiji je odlazak u zemlje sa još jeftinijom radnom snagom uvek verovatna mogućnost – kaže Srećković. – Zato što razvoj domaće privrede vlastima nije bio prioritet, školovani odlaze, tako da država stranim korporacijama poklanja uloženo u njihovo obrazovanje.
Srećković veruje da sadašnje žalosno stanje može da se promeni razvojem domaće privrede, pre svega poljoprivrede, prerađivačke industrije i informacionih tehnologija.
Po rečima Dragoljuba Rajića, iz Mreže za poslovnu podršku, naše male plate su posledica teškog stanja srpske privrede, od preduzetnika do velikih sistema. Lek vidi u promeni odnosa politike prema privredi, ali tako što će se smanjiti broj zaposlenih koji rade za državu „za koje zarade obezbeđuju upravo zaposleni u privatnom sektoru i njihove firme, plaćajući porez, razne naknada i takse.”
– Zarade su ovde niske i zato što su opterećene visokim državnim dažbinama – kaže Rajić. – Zaposleni sa prosečnom platom u privredi mora godišnje da radi 201 dan za državu da bi platio sve poreze, doprinose, takse, naknade, administrativne troškove i usluge monopolističkih javnih preduzeća. – Država je preskupa i neefikasna, korupcija odbija investitore i onemogućava razvoj domaćih malih i srednjih preduzeća.
Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, podseća da visinu zarade u tržišnoj ekonomiji prevashodno određuje produktivnost, a ona je u Srbiji u proseku niska, jer se nedovoljno investiralo u protekle tri decenije.
– Zbog toga su nam sredstva za rad zastarela, pa smo nekonkurentni, a ni radna snaga nema svuda neophodna znanja i veštine – objašnjava dalje Arsić. – Jedini način da produktivnost rada počne da raste, a sa njom i zarade, jeste povećanje investicija. Sve jedno je da li su domaće ili strane. Za značajniji rast produktivnosti potrebno je da ulažemo godišnje 25 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno vrednosti svega što stvorimo u jednoj godini. Tokom devedesetih ulagali smo oko 10 odsto BDP, tako da su naša sredstva rada potpuno zastarela. Od 2000. do izbijanja svetske finansijske krize godišnja ulaganja u Srbiji su se približila poželjnoj četvrtini BDP, da bi od 2009. počele značajno da opadaju, kako privatna tako i javna.
Kako država da pogura rast investicija?
– Tako što će povećati ulaganja iz budžeta u izgradnju infrastrukture sa sadašnjih tri na pet odsto BDP (oko 1,5 milijardi evra), što je samo petina neophodnih ulaganja – kaže Arsić. – Preostale četiri petine trebalo bi da dođu od privatnika (oko šest milijardi evra godišnje). Uslov je da država poboljša poslovnu klimu: da unapredi rad institucija i drugih javnih službi – pravosuđe, katastar... Da učvrsti makroekonomksu stabilnost.
Da li je politika sadašnje vlade na tom kursu?
Arsić smatra da jeste, ali se ne napreduje podjednako „na svim pravcima”. U proteklih godinu dana najviše je postignuto u održavanju makroekonomske stabilnosti, iako se vlada koleba. Napredak u izgradnji institucija je skroman i nema naznaka da će se poboljšati uskoro. Investicije u infrastrukturu su takođe nedovoljne, bez nagoveštaja da će porasti.
.jpg)
