Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Avg.2015, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samit lidera regiona u Beču: Noga lička, a cipela bečka
Do sada je Evropska unija terala Balkanske države da sarađuju, vreme je da one počnu da vrše pritisak na Evropsku uniju da ulaže više i regionalno; izgledi nažalost nisu veliki
Sastanak lidera regiona, zakazan u Beču za 27. avgust, dan kada se ovaj broj Novog magazina pojavljuje pred čitaocima, nastavak je Berlinskog procesa započetog pre godinu dana na inicijativu nemačke vlade. Sledeće godine bi trebalo da se preseli u Pariz, a potom će se videti. Ideja je >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da zemlje Evropske unije podstaknu proces regionalne saradnje na Balkanu, odnosno na onom delu koji još nije pristupio Evropskoj uniji. Veruje se da će najbolji doprinos toj saradnji biti projekti za koje svi imaju interes, a koji se mogu finansirati iz evropskih fondova. U najvećoj meri reč je o ulaganjima u infrastrukturu.
Pre nego što se odgovori na pitanje zašto baš u infrastrukturu, ima smisla ukazati na to da ovo nije nova ideja, jer zapravo sve inicijative o regionalnoj saradnji koje dolaze spolja u infrastrukturnim projektima vide najbolje sredstvo da se pojača interes za regionalnom saradnjom. To je tako od 1995, od kraja rata u Bosni i Hercegovini, dakle već dvadeset godina. Efekti su bili ograničeni ili praktično nikakvi. Razlog za to bio je nedostatak političke podrške u balkanskim zemljama. Veoma mali broj regionalnih inicijativa zaista je i poteklo sa samog Balkana. A i kada jeste, kao u slučaju Solunskog sastanka predstavnika zemalja zapadnog Balkana i Evropske unije, inicijativa je gotovo uvek dolazila spolja, iz Evropske Unije ili iz Sjedinjenih Država, a praktično nikada iz samih balkanskih zemalja.
Ovo važi i za svakako najuspešniji regionalni projekat, a to je stvaranje zone slobodne trgovine koja nosi naziv CEFTA (centralnoevropska zona slobodne trgovine). To je, takođe, bio evropski a ne regionalni projekat, od kojeg ne bi bilo ništa da ga nije na sve moguće načine podsticala Evropska unija. No, glavni cilj liberalizacije trgovine bio je da se stvori veće tržište koje bi bilo privlačno za veća ulaganja. Balkanske zemlje su male i delimično i zbog toga u njima je teško naći proizvođače, posebno industrijske robe, koji računaju sa velikim obimom kako bi snabdevali ne samo balkansko, već i udaljenija evropska i svetska tržišta.
CEFTA je trebalo da podstakne ta regionalna ulaganja, do čega međutim nije došlo, jednim delom i zato što je posle 2008. značajno smanjeno ulaganje, pre svega ono strano, ali i iz domaćih izvora. No, sama strategija regionalne saradnje i razvoja ostala je isto toliko valjana kao što je bila i pre krize. Ukoliko bi se, doduše, mogla prevazići osnovna prepreka, a to su sukobljeni politički interesi. Taj problem još uvek je veliki, što se vidi i iz činjenice da je i dalje moguće samo spoljašnjom intervencijom obezbediti da predstavnici balkanskih država, koje nisu članice Evropske unije, počnu da razgovaraju o mogućim regionalnim projektima i uopšte o saradnji.
Kako postoji neka vrsta zajedničkog tržišta, prepreka daljoj saradnji, a posebno regionalnim ulaganjima predstavlja nerazvijena infrastruktura. Opet, u gotovo svim regionalnim inicijativama, primera radi u Paktu za stabilnost, ulaganja u infrastrukturu imala su središnju ulogu. Realizacija je u velikoj meri zaostajala za planovima zato što je veoma teško takvim projektima da prelaze državne granice, od kojih su neke još uvek granice primirja. Pretpostavka svih regionalnih inicijativa, pa i ove koja se zove Berlinski proces, bila je da će ekonomsko povezivanje dovesti do političke normalizacije, da će privredna saradnja ukloniti geografiju neprijateljstava koju izražavaju postojeće granice, kako među državama tako i unutar država.
Nedostatak prethodnih inicijativa bio je i taj što nije bilo jasno kako će ti projekti, kada se oko njih postigne saglasnost, biti finansirani. Ovo razlikuje Berlinski proces jer je Evropska unija spremna da projekte oko kojih se balkanske države dogovore i finansira. Nije sasvim jasno koliki je to novac, ali svakako postoji interes da se uloži nekoliko, recimo sedam, milijardi evra u sasvim konkretne prekogranične projekte –u puteve, železnicu, luke ili transport energije. Nema nikakve sumnje da je reč o valjanoj i isplativoj ideji, koja bi mogla i da ima i pozitivne političke posledice po stabilnost, bezbednost i napredak čitave regije i svake pojedine zemlje.
Na Bečkom bi sastanku trebalo da dođe do dogovora o tome koji su to tačno projekti. Postoji spisak uglavnom ulaganja u putnu mrežu, jer za njih postoji najveći interes u samoj regiji. Ovo se jasno vidi iz prošlogodišnjeg istraživanja javnog mnjenja, zvanog Balkanski monitor, koje se vrši za potrebe Saveta za regionalnu saradnju u Sarajevu. Zanimljivo je da postoji razumevanje da posebno nedostaje železnički saobraćaj, ali je najveći interes za poboljšanjem putne mreže. Bilo bi, naravno, bolje ukoliko bi se strategiji ulaganja u infrastrukturu pristupilo sveobuhvatno, dakle s ciljem što je moguće boljeg korišćenja činjenice da je Balkan tranzitno područje i da se stoga ulaganje u sve oblike fizičke infrastrukture isplati više nego u mnogim drugim regijama u svetu i svakako u Evropi.
Koliko bi se moglo isplatiti? Ovo nije lako izračunati jer bi trebalo uzeti u obzir veoma veliki broj činilaca. Pored toga, nije sasvim jasno u kojoj je meri sadašnja infrastruktura neusklađena sa potencijalnom privrednom aktivnošću u regiji. Konačno, nije jasno koliko bi ova, u velikoj meri javna ulaganja, podstakla dodatna privatna ulaganja, čime bi se svakako obezbedilo da dođe do trajnog povećanja proizvodnje i zaposlenosti, što će reći i posle završetka izgradnje samih infrastrukturnih projekata.
Tri su razloga zašto bi se moglo računati sa trajnim povećanjem privredne aktivnosti. Jedan je taj što bi se omogućila ulaganja koja bi računala sa tržištem cele regije, što bi moglo na Balkan da dovede značajnija multinacionalna preduzeća, kojih sada praktično uopšte nema. Reč je ipak o relativno velikom tržištu, koje nije udaljeno ni od evropskih tržišta, a kako je reč o poluostrvu, svetska su tržišta takođe sasvim dostupna. Balkan ima veliki kontinentalni deo, koji ne može da se razvija ako nema industriju, no ima i veliku obalu, što znači da ima i velike uslove za razvoj usluga, izvoznih posebno. Problem je tradicionalno bio u tome što su putevi vodili izvan, a ne unutar Balkana, što bi se izgradnjom infrastrukture promenilo. To bi stvorilo uslove za značajna ulaganja, pre svega u industriju.
Drugi razlog je što bi se poboljšalo tržište rada. Trenutno je ono sasvim izdeljeno i segmentirano, uz veoma visoke stope nezaposlenosti i niske stope zaposlenosti. Jednim delom i zato što unutarregionalna mobilnost nije velika. I ona koje ima motivisana je neekonomskim razlozima. Mobilnost je etnička, a ne tržišna, da se tako izrazim. Ovo bi se promenilo ekonomskim povezivanjem i političkom normalizacijom.
Konačno, bolja infrastruktura, i to ne samo fizička, značajno bi smanjila fiksne troškove ulaganja, a to bi trebalo da utiče na povećani interes za dugoročnim prisustvom na regionalnom tržištu, a povećalo bi i konkurenciju. Jedan od problema je i taj što su lokalna tržišta monopolizovana, delimično i zato što su mala, a i zaštićena. Ovo bi bilo umanjeno ukoliko bi geografski faktori igrali manju ulogu.
To su namere Berlinskog procesa. Za sada je napredak prilično usporen, opet uglavnom stoga što politička podrška iz regije nije dovoljna da postane motor realizacije regionalnih projekata i da iskoristi finansijske mogućnosti koje se nude. I pred ovaj bečki sastanak političke teme, i to konfliktne, dominirale su balkanskom javnošću, a tome sada valja dodati i izbegličku krizu koja preti da zaseni sve druge teme. Ključno je međutim sledeće: ako se želi izbeći da Berlinski proces prođe tako kako su prošle i sve druge regionalne inicijative, od najveće je važnosti da balkanske države budu te koje će biti nosioci i saradnje i zajedničkih projekata. Do sada je Evropska unija terala Balkanske države da sarađuju, vreme je da one počnu da vrše pritisak na Evropsku uniju da ulaže više i regionalno. Izgledi nažalost nisu veliki.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
