Izvor: Deutsche Welle, 15.Nov.2019, 14:14
Reformska vlada kratkog veka
Reformska vlada Maje Sandu pala je ove nedelje u Moldaviji. Proruski predsednik Igor Dodon postavio je za privremenog premijera jednog evroskeptika. To je loša vest za EU iz te male zemlje na istoku kontinenta.
Republika Moldavija, smeštena između Rumunije i Ukrajine, formalno ima sve moderne institucije. Ipak, to je zemlja u agoniji. Zemlja razjedena korupcijom i organizovanim kriminalom jedna je od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Svojim građanima ne može da ponudi skoro >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << nikakvu prihvatljivu socijalno-ekonomsku perspektivu. Najmanje trećina stanovništva radi u inostranstvu. To je dakle zemlja kojoj su očajnički potrebne reforme.
Ovog juna, prvi put nakon proglašenja nezavisnosti od Sovjetskog Saveza, postojala je i realna šansa za to. Nakon dramatične borbe za vlast sa oligarhom Vladimirom Plahotniučem koji je na kraju morao da napusti zemlju, na vlast je došla vlada pod vođstvom ekonomistkinje, radikalne i nepotkupljive proevropski nastrojene reformske političarke Maje Sandu. Bila je to prva istinski reformska vlada koju je ta zemlja ikad imala.
Socijalisti uskratili podršku
Ali eksperiment je trajao samo pet meseci. U utorak (12.11.) ove nedelje vlada Maje Sandu je pala nakon što joj je izglasano nepoverenje. Socijalisti, njeni koalicioni partneri, uskratili su joj podršku. Sandu je naime na mesto generalnog sekretara nameravala da postavi nezavisnog kandidata koji bi se žestoko obračunao sa korupcijom i organizovanim kriminalom, ali nije mogla da se izbori sa starim klikama kojima pripadaju i socijalisti – koji su izmanipulisali izborni proces.
Ona je vladala samo pet meseci: Maja Sandu
U zemlji je bilo uvreženo mišljenje da je vlada Maje Sandu zapravo „neprirodna koalicija“. Sandu predstavlja Antikorupcijski savez (ACUM), koji se zalaže za održavanje bliskih veza sa Evropskom unijom. Socijalisti su pak deo postsovjetskog establišmenta i kleptokratije u zemlji koja neguje bliske veze sa Rusijom, iako baš ne slušaju slepo Kremlj. No, obema stranama je, doduše iz različitih pobuda, zajednički neprijatelj bio oligarh Vladimir Plahotniuč. On je prethodnih godina uspostavio duboko kriminalizovani režim i, pred ostalih, odgovoran je za „milijardsku pljačku“, kada je više od jedne milijarde evra nestalo iz tri moldavske banke. Za Plahotniučem i njegovim saučesnicima izdata je međunarodna poternica.
No, brzo se ispostavilo da su socijalisti spremni da dozvole samo delimične reforme zato što bi strogo i nezavisno pravosuđe nanelo štetu njihovim interesima. Upravo suprotno interesima premijerke Sandu koja je u tom smislu od samog početka povukla crvenu liniju. Presudno je bilo pitanje pozicije državnog tužioca, gde za Sandu više nije bilo mesta pregovorima.
Gorka istina je i to da je izuzetno heterogeni savez ACUM interno podeljen. Nastao iz građanskog protestnog pokreta 2014/2015, koji nikada nije bio na vlasti, delao je neiskusno, amaterski, bez plana i naivno. Umesto da iskoriste povoljan trenutak i odmah sprovedu radikalne „šok reforme“, kako kaže borac za građanska prava Vjačeslav Balan ACUM je oklevao, pravio strateške greške u kadrovskim pitanjima i nije se ofanzivno nametnuo socijalistima.
Odavno dogovoreno svrgavanje vlade?
Jedini moćan čovek u zemlji je predsednik Moldavije, Igor Dodon, koji, kako je to ustavom predviđeno trenutno nije član nijedne partije. On je doduše ranije bio predsednik Socijalističke partije u kojoj je i danas njegova reč poslednja. Zemlju neverovatnom brzinom vraća sa kursa reformi, iako zvanično govori upravo suprotno.
Predsednik Moldavije Igor Dodon
Istog dana kada je razvlastio Maju Sandu i njenu vladu, na mesto „tehnokratskog“ premijera postavio je nestranačku ličnost, ali svog savetnika i bivšeg ministra fiinansija, ekonomistu Jona Čikua. Ni 24 časa nakon toga njegova vlada je dobila zeleno svetlo parlamenta i to uz pomoć glasova Demokratske partije oligarha Plahotniuča. Predviđeno je da Čikuov kabinet, kao manjinska vlada ostane na vlasti do izbora koji bi trebalo da se održe na jesen.
S jedne strane je iznenađujuće kojom brzinom je Dodon postavio novu vladu. Ali, to upućuje da je on već odavno sa Demokratskom partijom dogovorio svrgavanje vlade premijerke Sandu i postavljanje novog kabineta. Takođe je znakovita i kadrovska odluka da se za premijera postavi Čiku, koji je bio ministar finansija u eri Plahotniuča. On je nedavno u jednom postu na Fejsbuku izneo ozbiljne insinuacije na račun Evropske unije. Optužio je EU i, između ostalih konkretno bivšeg komesara za proširenje EU, Štefana Filea da je potpomogao milijardsku pljačku Plahotniuča i njegovih saučesnika. Čiku je u međuvremenu izbrisao post sa Fejsbuka.
Mnogi posmatrači polaze do toga da će se Moldavija ponovo veoma distancirati od EU i okrenuti Rusiji. Ali, tragično je za samu zemlju i njene građane da prvo nisu sprovedene korenite reforme.
Pošaljite Facebook Twitter google+ Whatsapp Tumblr Newsvine Digg
Trajni link https://p.dw.com/p/3DwU1
Zabrinjavajuća vest za EU
S druge strane to je za Evropsku uniju zabrinjavajuća vest. Republika Moldavija istina ne igra neku ulogu van svojih granica, ali je to realno za EU teško pitanje bezbednosti i stabilnosti. I to ne samo zbog toga što se zemlja nalazi na važnim spoljnim granicama EU i što ima izuzetno slabe institucije koje ne funkcionišu, nego zato što zemlju već tri decenije satire separatistički konflikt na istoku republike, u Pridnjestrovlju. Tamo su stacionirani ruski vojnici i oružje i vladaju ortodoksni komunisti, ali je Pridnjestrovlje u stvari središte svih vrsta organizovanog kriminala.
Evropska unija je zbog svojih bezbednosnih interesa prethodnih decenija sa mnogo pažnje i energije podržavala reforme u zemlji. Najčešće s malo uspeha. Nakon što su svrgnuti ona i njena vlada, Maja Sandu je jednostavnim rečima objasnila situaciju: „Lopovi u parlamentu se plaše naših reformi“.
U Pridnjestrovlju zapravo postoji sve: vlada, armija, zastava, nacionalna himna, pa i pasoši. No, sve to se priznaju samo tri takođe međunarodno nepriznate teritorije: Južna Osetija, Abhazija i Nagorno Karabah. Sve ostale smatraju da samoproglašena republika nije suverena država, već region u Moldaviji. Pridnjestrovlje već 25 godina pokušava da stekne nezavisnost – uzalud.
Aleksander Verjovkin, nekad slavan sovjetski fudbaler, sedi u autobusu u Tiraspolju. Autobus ima broj 19, po 19. junu, danu kada je počeo konflikt između Moldavije i Pridnjestrovlja. „Za mnoge je Pridnjestrovlje zemlja bez prošlosti, a neki je vide i kao nastavak Sovjetskog Saveza“, kaže fotograf Anton Poljakov.
Ovo nije istorijski snimak, već nešto sasvim aktuelno: „Ljudi su još uvek sentimentalni kada se radi o sovjetskim vremenima“, kaže Poljakov. Mnogi 9. maj, Dan pobede, obeležavaju u autentičnim uniformama.
Jedan učesnik šampionata u atletskoj gimnastici u Tiraspolju pokazuje šta ima. Taj sport je omiljen u Pridnjestrovlju. A mišiće ta zemlja ne pokazuje samo u teretanama. Vojni trening je deo školskih programa, svake godine se odražvaju vojne parade, a prema podacima OEBS, region ima još oko 20.000 do 40.000 tona oružja iz sovjetske ere.
Ruska vojska je još uvek prisutna u Pridnjestrovlju, i pored tvrdnji da nije tako. „Ljudi ovde vide u Rusiji najvažnijeg garanta bezbednosti u regionu. Oni hoće priznanje Rusije“, kaže Poljakov. Većina građana se na referendumu održanom 2006. izjasnila za nezavisnost od Moldavije i potencijalnu buduću integraciju u Rusiju.
Sa oko 475.000 stanovnika i površinom od 4.163 kvadratna kilometra, Pridnjestrovlje je jedna od najmanjih zemalja Evrope. Njen bruto-društveni proizvod po glavi stanovnika može da se poredi sa nigerijskim. Privreda počiva na teškoj industriji, proizvodnji struje i tekstilnoj industriji. No, konflikt u Ukrajini je doveo region do ivice privrednog kolapsa.
Dok u gradovima još ima posla – iako su plate sa prosečnih 180 evra male – život na selu je besperspektivan. „Nam šansi, nema infrastrukture“, kaže Poljakov. Mladi ljudi napuštaju sela što pre mogu i odlaze u gradove ili u Rusiju.
Budućnost Pridnjestrovlja zavisi od Rusije, koja taj region vidi kao strateški značajan. Moskva želi da očuva „format postojećih mirovnih trupa i Pridnjestrovlju“, što znači: ruski vojnici treba da tao ostanu. „Zato Pridnjestrovlje nije nezavisan politički akter. Moja domovina je talac poltičke situacije“, kaže Poljakov.
Anton Poljakov je rođen 1990. u Tiraspolju, glavnom gradu Pridnjestrovlja. Baš na dan osnivanja Republike koja još priznata. Možda je to simbol povezanosti sa Domovinom?
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
